Izvor: Politika, 18.Jul.2015, 22:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Braća po Nemcima
O krizi u Grčkoj malo ko ovde išta zna, ali svi o njoj imamo mišljenje. Znamo glumce koji igraju dva glavna, krvavo zavađena lika i jedan nam je uvek bio drag, dok smo drugog mrzeli u svim prethodnim serijama. Na primer, u „Otpisanima”
Prvi kralj Grčke zvao se Oto. Ni tada, polovinom devetnaestog veka, Grci nisu uspeli da se pomire s nemačkim vladarom. Narodu, koji tek što se izborio za nezavisnost od Otomanske imperije, nije se dopalo to što Oto pokušava da upravlja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << apsolutistički, nikome ne polažući račune. Nacionalnom ponosu, međutim, Oto svakako nije smetao kao „kleti German”, jer ga u suprotnom, po svrgavanju, Grci sigurno ne bi zamenili jednim Dancem. Sve do Drugog svetskog rata Nemačka je bila jedan od uzora za Grke, zemlja u koju su rado odlazili na školovanje i vraćali se da naučene modele razvijene Evrope, obrazovne, poslovne i državotvorne, primene kod kuće.
Srbima nikada nije kraljevao neki Nemac. Ali, imali su monarhe koji su, iz uverenja ili praktičnih razloga, tron ravnali prema Beču i, kasnije, Berlinu. Tek je „nemeckih đaka” ovde bilo napretek. Germanofiliju u Srbiji, međutim, zatrli su Prvi i Drugi svetski rat.
Danas, kada se s evropskim poveriocima, pre svega Nemačkom, rvu oko svog duga, Grci vide savremene Nemce kao restauratore Trećeg rajha, zavojevače koji opet gaze Evropu i helenski ponos i, slično kralju Otu, pobijaju demokratiju u zemlji u kojoj je ona ponikla. Srbi stoje iza toga, do poslednje reči, mada bi se moglo očekivati da imaju izvesnog saosećanja prema Nemcima jer ni sami ne vole kada im se zbog starih grehova pripisuje da su genetski ustrojeni da budu krvožedni divljaci. Suštinski, nema razlike između takvog odnosa prema Nemcima i rasističkog ubeđenja mnogih od njih da su Grci lenji, civilizacijski zaostali južnjaci koji žele da žive na grbači vrednih severnjaka.
Malo koji građanin Srbije može reći da zna kako je nastao ovoliki grčki dug. Još manje smo se zanimali time kakve su tačno mere štednje koje se od Atine zahtevaju, kako su one uticale na ostale države koje su ih sprovodile i da li bi, s obzirom na specifičnosti grčkih prilika, mogle pomoći u ovom slučaju. Ali, o krizi u Grčkoj svi imamo mišljenje. Opredelili smo se kao da smo neku grozomorno zamršenu sapunicu seli da gledamo kad je već stigla do vrhunca, pa nam ništa nije jasno, ali znamo glumce koji igraju dva glavna, krvavo zavađena lika i jedan nam je uvek bio drag, dok smo drugog mrzeli u svim prethodnim serijama: na primer, u „Otpisanima”.
Nemačka i Grčka ne slažu se ni oko toga da li se raspravljaju oko ekonomije ili politike, duga ili evropskog ustrojstva, koje se koleba između socijaldemokratske brige za manje imućne i podređenosti finansijskim špekulantima i interesu krupnog kapitala. Za Srbe, to je pitanje istorije, po kojoj su nam Grci bliži, te se s njima gotovo nepodeljeno identifikujemo. I oni su malobrojna nacija s periferije Evrope koja je vekove provela pod turskim ropstvom, pravoslavci s pismom drugačijim od onog iz severnih krajeva kontinenta, dugo rastrzani između krajnje levice i desnice, dok dilemu u njihovo ime, pomažući vojnu huntu, barem nakratko nije razrešio Zapad, kojem mnogi srpski desničari i danas ne mogu da oproste što ovde nije postupio sasvim suprotno posle Drugog svetskog rata, oborio komuniste i ustoličio kralja.
Još više nego po prošlosti, Srbi nalaze paralele s Grcima u sadašnjosti. Njih Brisel tera da nastave s ukidanjem povlastica građanima, kojima je kupovan socijalni mir, i pojedinim industrijskim granama, te da privatizuju i ostatak državnih firmi i otvore tržište. Sve što je Atina do sada preduzela u tom smislu, dovelo je do osiromašenja. U Srbiji se to doživljava kao potvrda rasprostranjenog ubeđenja da je ovde sve bilo u redu dok posle Petog oktobra nismo prihvatili istu ekonomsku filozofiju, sa sličnim ishodom po novčanike mnogih građana. Slabo se veruje u tvrdnju da naš i grčki problem nije u tome što smo se podvrgli zahvatima od kojih je Zapad prosperirao, nego u nespremnosti da se tim nožem do kraja zasečemo.
Ima tumačenja da retorika Sirize – koja vapi zbog ugroženog nacionalnog suvereniteta i uskraćivanja demokratskog glasa, dok je Evropljani pitaju otkad u suverena i demokratska prava spada izbor da se dug ne vrati – nalikuje upravo populizmu srpske antibirokratske revolucije, koja je na vlast dovela pretpetooktobarski režim. Neko zajedljiv mora da je negde već prokomentarisao da se Aleksis Cipras pokazao kao Slobodan Milošević i po tome što se busao u prsa da bi onda, kako je to opisao njegov dojučerašnji ministar Janis Varufakis, pojeo svaku svoju reč i pristao na uslove još gore od onih koji su mu prvobitno nuđeni.
Cinici primećuju i da je paradoksalno što penzije i radna mesta Grka ne damo, dok smo se svojih odrekli, podržavajući mere štednje koje srpska država zavodi. Ali, ovde vlada ubeđenje da smo vekovima ginuli braneći Evropu od Osmanlija i omogućavajući joj mir da u njemu napreduje. Sad nam poručuju da se Grci bore za dušu Evrope kakvoj vredi stremiti, pa bismo, izgleda, da makar jednom pustimo nekog drugog da postrada i, ako slučajno pobedi, da i mi požnjemo blagodeti te žrtve. Za neke će to biti znak da Srbi postaju racionalni, za druge opomena da 27. mart ovde trenutno ne bi bio moguć.
Malo emotivne distanciranosti svakako bi bilo pametno Grcima i Nemcima, pošto bi čvor lakše raspleli da i jedni i drugi ne pate od sindroma žrtve. Jer, kao što u Atini smatraju da se brane od imperijalističkih lihvara, u Berlinu nemaju nikakve milosti prema, kako to doživljavaju, onima koji ih vređaju pošto su ih opljačkali i izigrali. Zaista, privatne banke koje su Grčkoj davale kredite pre tri godine su primorane da otpišu polovinu duga. Ostatak su na sebe preuzele međunarodne institucije i članice EU, među njima, u prvom redu, Nemačka. Ako se oni ne naplate od Grčke, svejedno će morati da podmire banke. Samo bi Nemačka, u slučaju bankrota Grčke, kako je izračunao nedeljnik „Špigl”, mogla da izgubi više od 80 milijardi evra.
Istina je, međutim, i da Grčka jeste sprovela mnoge reforme koje su od nje tražene, da ih je Španija, pre nekoliko godina takođe suočena s dužničkom krizom, realizovala još revnosnije, zbog čega je i dobijala pohvale iz Brisela kao mnogo bolji đak, ali je u obe zemlje stepen nezaposlenosti visok. Dugovi još nisu potopili te dve zemlje, ali se njihovi građani osećaju kao da su na dnu Mediterana. Nezaposlenost, uz neizbežnu oskudicu, proširila se i drugim zemljama Evrope i tako će, prema nekim uglednim ekonomistima, i ostati sve dok se vlade budu zadrto pridržavale mera štednje, bez ulaganja u jačanje privrede. Verovatno se toga sad pribojavaju i u Briselu i Berlinu, jer Grcima, povrh novca za finansijsku stabilizaciju, obećavaju 35 milijardi evra za otvaranje radnih mesta i ekonomski oporavak.
Amerika je već zauzela blagonakloniji stav prema Grčkoj. I MMF, institucija u kojoj Vašington ima najveći uticaj, kaže da je Grčkoj neophodno otpisati još jedan deo duga. Podseća to na ono kad su Amerikanci, pošto su evropski pregovarači polomili zube na zaraćenim stranama u bivšoj Jugoslaviji, kao „sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar”, upadali u gužvu da sve postave na mesto koje su im namenili.
Samo da, osim u prošlosti i sadašnjosti, Srbi ne nađu paralelu s Grcima i u svojoj budućnosti. Grčka je drastično smanjila deficit, ali im se društveni proizvod toliko srozao da dug svejedno ne mogu da vrate. I naš deficit je pod kontrolom, ali privreda manje-više stagnira. Ako tako ostane, a i srpski dug, protivno očekivanju vlasti, nastavi da raste, mogli bismo se naći u poziciji sličnoj grčkoj.
