Izvor: B92, 11.Avg.2014, 11:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Boli li nas isto što i Holanđane?
Optimizam premijera Aleksandra Vučića da nam ne preti sudbina Argentine i Grčke, u suprotnosti je sa obeshrabrujućim podacima analitičara.
Srbija neće doživeti sudbinu Argentine i Grčke jer ima odgovornu vlast koja ne kupuje glasove, već donosi teške, ali spasonosne zakone. Ova optimistična izjava premijera Srbije Aleksandra Vučića možda >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << bi mogla da deluje umirujuće da nas analitičari, gotovo svakodnevno, ne bombarduju obeshrabrujućim podacima.
Bez posla je svaki peti građanin (samo u prva tri meseca ove godine bez radnog mesta ostalo je oko 17.000 ljudi), a broj penzionera (1,7 miliona) već je nadmašio broj radno angažovanih. Srbija se bori i sa rekordnim budžetskim deficitom od osam odsto bruto domaćeg proizvoda, dok javni dug preti da dostigne nivo od 70 odsto BDP-a.
Holandska bolest
"Kad su Holanđani sedamdesetih godina prošlog veka počeli da izvoze ogromne količine prirodnog gasa, suočili su se sa velikim prilivom deviza i precenjenim kursom guldena. Tržište je bilo preplavljeno robom iz uvoza, dok su domaći proizvođači i izvoznici dovedeni u bezizlaznu situaciju. Dijagnoza je glasila: privreda Holandije je bolesna, uništava je ogroman uvoz. Izlaz je pronađen u preusmeravanju prirodnog gasa u zagrevanje plastenika i proizvodnju cveća. Već više od deset godina tvrdim da je i Srbiju zahvatio virus holandske bolesti, izvoznici su saterani u ćošak a deficit nastavlja da raste. I sve to zbog precenjenog dinara i nagle liberalizacije tržišta", tvrdi profesor Mlađen Kovačević.
Ako je suditi prema rezultatima analize koju je, neposredno posle posete premijera Vučića Parizu, uradila agencija Frans pres, Srbija će se, ukoliko ne sprovede bolne reforme, suočiti sa bankrotom. U analizi se ukazuje na podatak da budžet Srbije, od oko osam milijardi evra, ne može da izdrži tako veliki teret isplata penzija, kao i zarada za više od 700.000 zaposlenih u javnom sektoru.
Ništa manje alarmantna nisu ni upozorenja domaće stručne javnosti da nam već naredne godine preti finansijski slom ukoliko se, do oktobra, ne sprovedu drastične mere štednje, koje podrazumevaju smanjenje plata, penzija i državnih subvencija - neki od ekonomista zalažu se za ukidanje dotacija pojedinim preduzećima, poput Srbijagasa, Galenike ili smederevske železare, koja građane godišnje košta više od 100 miliona evra. Pa, da li je to Srbija na putu koji neminovno vodi u bankrot?
Uz opasku da klasičan bankrot države, poput onog u preduzećima, nije moguć, Nikola Fabris, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, objašnjava za Danas da se to više svodi na nemogućnost otplate dugova, zatim na proglašavanje moratorijuma na izmirivanje obaveza, kao i na zatvaranje finansijskih tržišta za nova zaduživanje. Tvrdi, takođe, da se ono što se naziva bankrotom države teško može dogoditi Srbiji, bar ne u narednih godinu i po-dve.
"Ako analiziramo ekonomsku situaciju, onda dolazimo do zaključka da najveću zabrinutost izaziva visok nivo budžetskog deficita koji će, ukoliko izostanu najavljene mere, premašiti sedam odsto. Ako tome dodamo i podatak o javnom dugu od oko 70 odsto BDP-a, onda je jasno da su to faktori koji sugerišu hitnu fiskalnu konsolidaciju. Treba, međutim, naglasiti da nije toliko alarmantan nivo javnog duga, već visok budžetski deficit koji bi, u narednih nekoliko godina, mogao da isprovocira tendenciju ubrzanog rasta javnog duga", kaže on i dodaje:
"Treba podsetiti da je nivo javnog duga zemalja evrozone viši nego u Srbiji, ali problem je u tome što se mi zadužujemo po znatno višoj ceni nego pomenute zemlje pa je, samim tim, i teret otplate duga veći. Primera radi, javni dug Nemačke iznosi oko 80 odsto BDP-a, ali se Nemci zadužuju na međunarodnom finansijskom tržištu po kamatnoj stopi od dva do tri odsto, a mi po stopi od šest do sedam odsto - kaže Fabris i ističe da ćemo, ako nastavimo da se zadužujemo ovim tempom, već za dve godine ući u opasnu zonu".
Poželjan aranžman sa MMF-om
Na pitanje šta bi u ovom trenutku značio aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom, Fabris podseća da MMF uvek insistira na politici smanjenja fiskalnih neravnoteža i ponekad zna da preporuči suviše oštre mere jer uvek akcent stavlja na uspostavljanje stabilnosti dok je razvoj u drugom planu. „Uprkos tome, mislim da bi trebalo ući u pregovore sa predstavnicima te međunarodne institucije i onda kroz neposredne kontakte videti da li je moguće postići kompromis i ući u aranžman ili krenuti svojim putem. Najgora opcija bila bi da uđemo u aranžman a da kasnije shvatimo da ne možemo da ispunimo prihvaćene uslove i da se konstatuje da aranžman nije završen zbog loše politike“, tvrdi Nikola Fabris, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.
Komentarišući prilično rigidne mere, za koje zalaže Fiskalni savet, naš sagovornik kaže da je to neophodno kako bi se ublažio budžetski deficit. S druge strane, analizira dalje Fabris, tako oštri rezovi mogli bi da izazovu socijalne nemire a doveli bi i do značajnog smanjenja nivoa agregatne tražnje čiji je povratni efekat pad BDP-a. To smanjuje poresku osnovicu i nivo poreza.
"Imajući u vidu sve te negativne efekte mislim da bi trebalo postepeno ići sa primenom rigoroznih mera štednje. To, međutim, ne znači odustajanje od najavljenog smanjenja plata, ali i broja zaposlenih, u javnom sektoru, kao i penzija. S druge strane ne bih primenjivao populističke mere, koje donose male uštede, već bih konkretno išao na linearno snižavanje, za pet odsto, operativnih troškova i ta mera bi se odnosila na sve potrošačke jedinice koje se finansiraju iz budžeta. I još nešto, svakako bi trebalo detaljno „pretresti“ budžet i videti na kojim bi se stavkama moglo uštedeti", sugeriše Fabris.
Za profesora Mlađena Kovačevića, redovnog člana Akademije ekonomskih nauka, dileme nema. Država, u kojoj odnos spoljnog duga i bruto domaćeg proizvoda pređe granicu od 80 odsto, može da se tretira kao visoko zadužena. I nikako drukčije. Sagovornik podseća da je krajem aprila 2014. spoljni dug premašio 25,58 milijardi evra dostižući nivo od 80,8 odsto BDP.
"Ništa bolja situacija nije ni kad je reč o odnosu javnog duga i BDP, ali poseban problem predstavlja činjenica da su i jedan i drugi količnik potcenjeni jer se u tim računicama ne koristi realni devizni kurs domaće valute. Kad bi se kreditne obaveze obračunavale po kursu od 150, umesto 115, dinara za evro, onda bi odnos spoljnog duga i BDP premašio 100 odsto. Drugim rečima, da bi se dobila objektivnija slika neophodno je da se BDP, koji sada iznosi oko 36 milijardi evra, izražava u evrima, ili da se devizni deo javnog duga koji čini 78 odsto, kao i ukupni spoljni dug, pretvore u dinare", tvrdi Kovačević.
Profesor ukazuje na još jedan, kako kaže, neprijatan podatak. On podseća da je prošle godine odnos sredstava izdvojenih za servisiranje spoljnog duga, prema BDP dostigao nivo od čak 14 odsto. „U uslovima kad privreda jedne zemlje, još od 2008, ne beleži gotovo nikakav rast, to je alarmantan podatak. Jedno od ekonomskih pravila glasi: ako je iznos anuiteta, odnosno dospelih kamata, veći od sume prirasta BDP, to je veoma neprijatna situacija za jednu državu. Jer ako bi se zavrnule slavine za nova zaduživanja, to bi značilo da mora da se okrnji BDP“, upozorava Kovačević.
Na opasku da je Srbija, zbog visokog deficita platnog bilansa, prisiljena da se zadužuje, najčešće pod nepovoljnim uslovima, kao i da prodaje preostalu imovinu, Kovačević kaže da je prodaja Telekoma iznuđeni potez jer treba obezbediti novac za servisiranje dospelih obaveza spoljnog duga koje ove godine iznose 5,5 milijardi evra.
Sve procene ukazuju na to da će Srbija ove godine zabeležiti rekordni budžetski deficit, najveći u Evropi, uz skroman rast od jednog procenta koji bi, zbog posledica poplava, mogao da bude niži za 0,2 procentna poena. Oči javnosti uprte su u rebalans budžeta i novoizabranog ministra finansija Dušana Vujovića, koji bi trebalo da pronađe čarobni štapić za sprečavanje finansijskog kolapsa.
Ako je suditi prema izjavi Nikole Altiparmakova, člana Fiskalnog saveta, lažna je dilema da li treba da smanjimo plate ili penzije, ili da sprovedemo štednju u javnim preduzećima. „Nemamo izbora, moramo da uradimo sve te tri stvari, ili ćemo propasti“, upozorio je on. Sličnu poruku poslao je i premijer koji je rekao da ne postoji alternativa paketu nepopularnih reformi. Pitanje je samo ko će preživeti ovako ozbiljan hirurški zahvat. Ili za cenu „radikalnih“ reformi niko ne mari.
