Izvor: Politika, 06.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opiranje gluposti
Film "Optimisti"; režija Goran Paskaljević; scenario Vladimir Paskaljević; uloge: Lazar Ristovski, Petar Božović, Tihomir Arsić, Mira Banjac, Nebojša Glogovac, Slavko Štimac, Nebojša Milovanović... Trajanje: 95 minuta, proizvodnja Srbija, 2006.
Sa "Optimistima", poslednjim filmom iz trilogije o Srbiji Gorana Paskaljevića, zatvara se krug. Onaj, pre osam godina započet "Buretom baruta", svojevrsnim svedočanstvom o narastajućoj i neprestano podspešujućoj spirali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nasilja u zemlji, nastavljen "Snom zimske noći" – suočavanjem sa autizmom koje je ovladalo novoosvojenom demokratijom i okončan sada ironičnim pogledom na posledice dejstvovanja lažne nade i ničim izazvanog optimizma.
Ovaj, četrnaesti Paskaljevićev film, složen, angažovan i promišljen, ima sve elemente rasne crne komedije. U njemu je mnogo toga smešnog. No, to je najčešće smeh od muke, od nelagode već proživljenog i viđenog, od lakoće prepoznavanja. Od pomisli da se život na ovom podneblju, zaista najčešće kreće kao u kakvom začaranom krugu – od poplave kako film i počinje, do blata kako završava, nošen lažnim nadama, sumnjivim verovanjima, posrnulim idealima i vrednostima.
Struktura "Optimista" je epizodistička. Film je sastavljen od pet nadrealističkih, nepovezanih priča (scenarista Vladimir Paskaljević koji je za polazište imao Volterovog "Kandida"), serviranih kroz seriju perfektno jasnih metafora vezanih za mentalitet, stanje svesti, psiho-genetske osobine ovdašnjeg življa, izmorenog ratovima i tranzicijom i naviknutog da se njime neprestano manipuliše. Kao celina, film se sa lakoćom izdiže sa lokalnog na univerzalni plan. Sve što je ljudsko, Paskaljevićevim likovima, ali ni nikom drugom na svetu, nije strano.
Paskaljevićeva sredstva su i crni humor i farsa, čak i karikatura, više (samo)ironija do cinizam. Jer, u svom tom sveopštem cirkusu od života predstavljenom u filmu, u razotkrivanju ljudske prljavštine ali i naivnosti, sklonosti sitnim i krupnim marifetlucima, autor pokazuje svu svoju ljubav za svoje nesavršene i grešne junake. Jednostavno, on se kroz njih opire ljudskoj gluposti, zatucanosti, ideološkim manipulacijama i svakom zlu. I otuda ta veza sa Volterovim "Kandidom" (ili "Optimizmom" kako je Volter još nazivao ovo svoje delo) i Volterovim ismevanjem Lajbnicove doktrine "da je sve, ne može biti bolje u najboljem mogućem svetu".
U slučaju ovog filma, taj "najbolji mogući svet" je Srbija, ali ko su Paskaljevićevi optimisti? U prvoj priči to je odbegli duševni bolesnik-hipnotizer koji uspeva da omađija celo selo, te nesrećnike koje je strahovita poplava ostavila bez domova (snimljeno inače u postradalom Jaši Tomiću). U drugoj, to je bogati poljoprivrednik, srčani bolesnik od muke što je njegov mali, debeli sin, inače seoski prvak u svinjogoju, nezaustavljiv u klanju i opčinjen agresivnim video-igricama (raste li to nova generacija zlikovaca), a u trećoj, mladić koji je prokockao pare za očevu sahranu a rešenje problema vidi u iznenada podstaknutoj nadi da će otići u Ameriku. U četvrtoj priči, kao u pravoj osveti za prethodno izazvan smeh, optimisti su devojka koju je silovao očev poslodavac – tipičan posleratni srbijanski "tajkun", njena porodica i otac čiji se pohod da kazni zlikovca završava velikim izvinjenjem istom, iz straha od gubitka posla. U petoj, poslednjoj priči, Paskaljevićevi optimisti slepo slede lažnog duhovnika – klasičnog prevaranta, do nepostojećeg isceliteljskog izvora koji će ih navodno izlečiti od svih bolesti, a svi završavaju kupajući se u blatu obasjani božanskom nadom.
U svih pet, ovako "optimističkih" a dobro ispisanih priča, u kojima paradoksalno koegzistiraju i svetlost i tama, igra Lazar Ristovski. Suveren ali kontrolisan, raznovrstan (u trećoj priči čak igra mrtvaca), posebno jak i glumački raskošan kada je priči i liku potrebno dodati od dramskog naboja. Uz to, Ristovskom je pošlo za rukom da nesebično otvori prostor i čitavoj plejadi glumaca (u filmu ih je čak 45), tumača sjajnih minijatura, većih ili manjih uloga, te svi stoga zajedno formiraju izuzetno moćan, čak antologijski glumački ansambl. Od Petra Božovića, Mire Banjac, Danice Ristovski, Tihomira Arsića, Slavka Štimca, Nebojše Glogovca, Nebojše Milovanovića, do mladih Viktora Savića, Bojane Novaković, Lazara Miloševića...
Ponovo se opredelivši za dugi kadar, Paskaljević im stvara mogućnost da glume u kontinuitetu, da razviju emociju i sve potrebne filigranske odnose među likovima koje tumače u situacijama u koje su stavljeni. Uz to, zemljani tonovi fotografije vernog Paskaljevićevog snimatelja – direktora fotografije Milana Spasića Papija, scenografija Tijane Marić, muzika Aleksandra Simića i dobar ritam za koji je opet zaslužan takođe stalni Paskaljevićev partner, filmski montažer Petar Putniković, daju ovom filmu čvrstinu i sve odlike cenjenog umetničkog dela koje može da zavoli i širi krug publike.
Naravno, "Optimisti" je i film koji razbija sve iluzije, no to ne boli. Jer, sve su gledaočeve iluzije odavno već razbijene u paramparčad. Ostaje mu samo da se smeje.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 06.10.2006.]
