Izvor: Politika, 12.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedna puška, tri priče
"Vavilon" (u originalu "Babel") rediteljsko-scenarističkog tandema Aleandra Gonzalesa Inaritua i Giljerma Arijage jeste film majstorske režije, upečatljivih scenarističkih zamisli, moćne fotografije, autentične atmosfere i vrsnih glumačkih izvedbi, ali je i film u kojem se uprošćeno ponavlja većina narativnih izuma i efekata retrospektivnosti već viđenih u njihovim prethodnim delima "Pasji život" i "21 gram".
I u "Vavilonu" prvo se čini da prizori iz uvodnog dela nemaju veze >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa onim koji uslede kasnije, ali će strpljivi gledalac posle 142 minuta filma i složenih avantura raspoređenih na tri kraja sveta – u Maroku, Meksiku i Japanu – savladati sve Inarituove komplikovane postupke i dobro razumeti da su i kako su sve tri priče i filmski junaci međusobno neraskidivo, gotovo sudbinski povezani. Jer strategija ovog filma je poput onog što se zove "efekat leptira", sve je na svetu misteriozno a naučno objašnjivo povezano, treptaj krila leptira iz Amazonije može pokrenuti čitav niz događaja koji se završavaju uraganom negde u Indijskom okeanu.
U slučaju Inarituovog filma sličan efekat postiže jedna puška "vinčesterka", proizvedena u Americi, prodata u Japanu, pa poklonjena u Maroku, da bi završila u rukama dva malena čobanina u marokanskoj nedođiji, koji će tokom nevine dečije igre nesvesno pogoditi američku turistkinju i tako pokrenuti medijsku hajku na teroriste, ugroziti odnose Amerike i Maroka i otvoriti ambis nesporazuma i nerazumevanja među ljudima.
Da će tako biti nagoveštava se i samim naslovom filma ("Babel") koji se odnosi na Vavilonsku kulu koju su ljudi gradili da bi dosegli nebo, a Bog je zbog takve oholosti i zidare i žitelje grada kaznio tako da govore različitim jezicima bez sposobnosti da jedni druge razumeju. I u Inarituovom "Vavilonu" niko nikoga ne razume, ne samo zbog različitosti jezika (u filmu se govori marokanski, španski, engleski, japanski) ili kulturoloških i civilizacijskih razlika, već i zato što ne funkcionišu odnosi među likovima koji predstavljaju porodicu kao osnovnu ćeliju društva, i što su život i lična sudbina često najveća žrtva izvitoperenih informacijskih vrednosti moćnih medija.
Jedna puška a tri priče o posledicama donošenja pogrešnih procena i odluka u presudnim trenucima, što uzrokuje niz tragičnih događaja i film koji je manje strastan od "Pasje ljubavi", a nešto uverljiviji od "21 grama". Činjenica je da je Inaritu "Vavilonu" podario i intrigantan ali i majstorski uravnotežen promer neizrečenosti i zaokruženosti, da vremenski razlomljena forma, kojoj se često daje prednost nad sadržajem, nije mehaničko poigravanje, već osmišljena da pridonosi utisku nemira, iščekivanja, neizvesnosti. Svaka priča unutar isprepletenog celokupnog sadržaja ima svoju unutrašnju dinamiku, različitu perspektivu i središnu tragediju, a najveće žrtve su deca. Ona su suštinski centar sveta ovog zahtevnog filma.
Inaritu kao zanatskom perfekcionisti pošlo je za rukom da u potpunosti uhvati duh lokalnog stanovništva na tri kraja sveta i autentičnost predela u kojima se radnje dešavaju. Kadrovi marokanske pustinje, usamljeničkog i surovog života uz kolorit i živahnost malih gradova, kadrovi meksičkog šarenila, temperamenta, kiča ali i destrukcije, kadrovi velikog betonskog mravinjaka kakav je Tokio – sve to, najviše zaslugom snimatelja Rodriga Prieta, daje "Vavilonu" zavidnu energiju.
Dodatna injekcija energije stiže od glumaca, ali manje od Breda Pita i Kejt Blančit, koji su standardno dobri, koliko od nama nepoznatih glumaca poput sjajne Meksikanke Adriane Barace (lik dadilje malih Amerikanaca), na duži rok upečatljive Japanke Rinko Kikuči (izvrsna uloga gluvoneme tinejdžerke) ili briljantnih marokanskih dečaka i njihovih roditelja (imena im nažalost ne znam). Ovako moćnom glumačkom ansamblu valjalo je dati Oskara!
[objavljeno: ]
