Izvor: Politika, 26.Mar.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Heroji i marketing
Hronološki, "Zastave naših očeva" prvi je film iz diptiha Klinta Istvuda o krvavoj američko-japanskoj bici za Ivo Džimu na izmaku Drugog svetskog rata. Zašto se pred ovdašnjom bioskopskom publikom pojavio tek posle "Pisama iz Ivo Džime", pitanje je za distributere čije su poslovne odluke često na ivici zdravog razuma. No, nije to sada tema.
Tema je ovaj film snimljen prema istoimenoj knjizi Džejmsa Bredlija (scenario napisali Vilijem Brojlis i Pol Hegis), priča o slučajnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << herojima i njihovoj marketinškoj eksploataciji i uspešna Istvudova elaboracija dobro znane fordovske tvrdnje da "između stvarnosti i legende, pobeđuje legenda". On ovu sintagmu legendarnog Džona Forda koristi da bi nam ispričao priče od kojih su stvorene slike i "stvarnost" dvadesetog veka, da bi nam u isti mah pokazao privid istorije i važnost njene rekonstrukcije, dovodeći u pitanje i sam način čitanja istorije. Međutim, stvarnost se ne može reprodukovati, može se samo prikazati, ono što vidimo nije zbilja, nego slika zbilje a ovo pravilo važi za sve važne istorijske događaje na ovom svetu, pa i za istorijsku bitku za Ivo Džimu.
Za Amerikance, njen najveći simbol je fotografija Džoa Rozentala za koju je dobio i Pulicerovu nagradu i postao poznat i slavan. Na njoj se vidi šest vojnika kako podižu američku zastavu na vrh ostrvske planine Suribači. Preko noći postali su najveći heroji rata, ali oni sami sebe ne doživljavaju i ne osećaju tako. Gurali su glavu u crni pesak Ivo Džime kao i svi drugi, krvarili i videli užase o kojima ne žele da govore niti da ih se sećaju, a postali su slavni poput holivudskih glumaca. Putuju širom Amerike kao cirkuska trupa ratnih heroja kojima je nametnut zadatak da svojim prisustvom podupire patriotizam građanstva i tako obezbede što veći broj dolarskih čekova za ratne svrhe. Na Soldžer Fild stadionu, pred hiljadama gledalaca čak se penju na hrpu zgužvanog papira i demonstriraju kako su na Suribačiju postavili zastavu...
Međutim, fotografija laže. To nije ista zastava i to nisu isti vojnici. Onu prvu, pravu, postavili su marinci, ali ju je jedan američki general odmah tražio kao suvenir. Dok su, umorni, borbama izluđeni a nasumice odabrani vojnici na komandu oficira postavljali drugu zastavu, na brdo se popeo i fotoreporter Asošijeted presa i svojim pokvašenim aparatom, gotovo nasumice, snimio to što je snimio. Ostalo je – legenda.
Fotografija postaje simbol pobede u Drugom svetskom ratu na isti način na koji je fotografija južnovijetnamskog oficira kako ubija vijetkongovskog zatvorenika postala simbol poraza u Vijetnamu (kaže jedan ratni veteran u Istvudovom filmu).
Uprkos većem broju fleš-bekova nego što je to objektivno potrebno, Istvud film vešto vodi. Paralelno, scene bitke po uzoru na Spilbergovo "Spasavanje redova Rajana" (Spilberg je koproducent filma) montažno se kombinuju sa scenama u kojima podizači zastave sakupljaju novac za nastavak ratnog napora. Koncept je jasan, krv sa Ivo Džime meša se s prelivom od borovnica, koji tamo negde u Vašingtonu, konobar sipa preko sladoleda u obliku junaka Rozentalove fotografije...
Stvarni rat meša se sa pi-arom rata, a Istvud istrajno prikazuje zlo, nasilje čoveka nad čovekom. Vulgarnost ratne propagande koja u jednom trenutku (zlo)upotrebljava sudbinu trojice vojnika (jedan od njih je Indijanac kojem je Bob Dilan posvetio jednu od svojih najlepših balada, a koji je propagandnu "mašineriju" dodatno inspirisao), a u drugom je ignorantski odbacuje (slučaj veterana iz mnogih američkih ratova).
Svi utisci i poruke dodatno su pojačani vizuelnim identitetom (za šta je zaslužan direktor fotografije Tom Štern), atmosferom filma koja se kreće od uznemirujućeg, do prigušenog i teškog (tu je i doprinos muzike koju je komponovao sam Istvud) i glumačkim performansima manje poznatih američkih glumaca. Kao stariji i mnogo iskusniji kolega, Istvud je uspeo da iz njih izvuče esenciju i postigne autentičnost toliko potrebnu Istvudu – reditelju koji je odbio da ispriča istorijsku lekciju samo iz jedne perspektive.
Zato je morao da "ispriča" i "Pisma iz Ivo Džime", svedeniji, intimniji, koherentniji i u umetničkom smislu uspešniji film od "Zastava". Želeo je da se čuje i druga strana (Japanci), ona koju do sada u istoriji američkog ratnog filma niko nije žarko poželeo da čuje. A kada se tako sveobuhvatno, na Istvudov način, rat ogoli od mitologije i legendi, ostaje neugodna stvarnost. Heroje stvaramo sami, u ratu pobednika nema –gubitnici su svi.
[objavljeno: ]
