Izvor: Politika, 19.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Cvetovi La Manče
S nadmoćnim bogatstvom kolorita i topline, film "Vrati se" (Volver) kultnog španskog reditelja Pedra Almodovara sa lakoćom hvata za srce. On je u ciljevima skromniji od prethodna dva njegova dela – "Pričaj s njom" i "Loše vaspitanje", manje je "očigledno ekstravagantan". Visoke domete ne postiže složenom strukturom već retoričkom kitnjastošću, zavodljivim narativnim izlaganjem i nenadmašnim rediteljskim umećem isprepletanja melodrame, komedije i krimića, zbog čega i najteži zločini >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i najveće emocionalne traume deluju pitko. Zabavno i sveže.
Po mnogo čemu ovaj film za Almodovara zaista znači višestruki povratak. Bar za sada je zamrznuo svoju brigu o muškarcima (jedini muški lik u filmu i bukvalno će najveći deo filma provesti u zamrzivaču – ubijen) i vratio se svojoj omiljenoj temi – ženi i velikom ženskom carstvu, svojoj omiljenoj glumici Karmen Maura (17 godina nisu radili zajedno iz nikada otkrivenih razloga) i svojoj rodnoj La Manči – domovini Don Kihota, onostranih sila i južnih vetrova, srcu konzervativne, krute (katoličke) španske kulture. To je teren koji Almodovar dobro poznaje i duboko razume.
Film počinje prizorom na malom lokalnom groblju, a u panoramski snimljenim scenama zatečena je velika grupa, u crne marame zabrađenih a živahnih žena, koje glancaju mermerne spomenike do visokog sjaja. Tako Almodovar uvodi u La Manču i mediteransko srce tame, u priču o emocionalnim odnosima porodično povezane grupe žena čiju prošlost i sadašnjost opterećuju zločini.
Na svoj prepoznatljiv način on eksploatiše boje, rituale i antropologiju rodne grude, zaviruje u velike porodice u kojima se članovi međusobno daruju kolačima i zimnicom, svako svakog ljubi i grli, ali u takvoj bliskosti nemoguće je čuvati tajnu ili biti drukčiji.
Glavna junakinja je Rajmunda u izvrsnom tumačenju Penelope Kruz kojoj je Almodovar namenio kontekst lepote, senzualnosti bez izrazite seksualnosti, tragikomičnost i životnu strasnost, dakle sve ono što je svojom glumačkom pojavom donosila Sofija Loren u svojim prvim filmovima. Ona je madridska radnica, supruga pijanca i neradnika, brižna i požrtvovana majka mušičave tinejdžerke (Joana Kobo), sestra razvedene Sole (izvrsna Lola Duenjas) koja ima ilegalni frizeraj u svom stanu, sestrična ostarele i dementne Paule (Čus Lampreave), konačno – i ćerka Irene u uzbudljivom i zabavnom tumačenju Karmen Maure zbog koje Almodovar domišljato upotrebljava insert Viskontijeve "Belisime" kako bi stavio gledaocu na znanje da je Mauri njegova Ana Manjani. Za Irenu se misli da je stradala u požaru u zagrljaju svoga muža, a ona se pojavljuje iznenada kao avet iz prošlosti...
Međutim, ovo nikako nije horor film ili priča o aveti, to Almodovara uopšte ne interesuje. Ovo je film o patrijarhalnom jugu, o velikim tajnama malog mesta, o komšijskim tračevima, prednostima i manama velikih porodica, o ženama koje nisu ovog puta na ivici nervnog sloma, već na braniku svoje časti i prava na suprotstavljanje zlostavljanju. To veliko Almodovarovo sestrinstvo, ti cvetovi La Manče oko kojih se neprestano širi zvuk melodramatičnog televizijskog treša koji utiče na živote, ispovedanjem će proći kroz ličnu i porodičnu katarzu i najteža iskušenja, iz čega će izaći ojačane međusobnom ljubavlju...
Majstoru tajni i poverljivosti u odmotavanju priče elegantno pomažu direktor fotografije Hoze Luis Alkain i scenograf Salvador Pera, a magijskoj privlačnosti filma i njegovim humornim i živahnim tonovima trajni pečat daje majstorski glumački, ženski ansambl. Zbog njih, film koji traje 121 minut deluje prekratko i mami na još.
Almodovarova visoka renesansa još traje. Podario je film od sećanja i osećanja. Možda zato mnogima i najdraži.
[objavljeno: ]
