Izvor: Politika, 27.Mar.2010, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reč po reč – ljubav
Dobro mi je poznat afinitet Mikija Manojlovića da glumi na stranim jezicima, da ga ne mrzi da nauči da govori, čak i da peva na albanskom i zato je bio idealan za ulogu Azema, kaže reditelj Srđan Karanović čiji će novi film „Besa” uskoro biti pred beogradskom publikom
Sedam godina je strpljivo, ali i sa velikom mukom, nastajao film „Besa” našeg proslavljenog reditelja, scenariste i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << profesora Srđana Karanovića. Plodovi istrajnosti samog autora i producenata u ovoj srpsko-slovenačko-hrvatsko-francusko-mađarskoj koprodukciji, konačno će biti vidljivi i srpskoj publici, na svečanoj premijeri u „Sava centru”, u utorak 30. marta, u 20.30 časova.
Film u kojem glavne uloge tumače Predrag Miki Manojlović i slovenačka glumica Iva Krajnc, zamišljen je i realizovan kao suptilna, intimistička drama epohe, ljubavna priča u nekadašnjoj, multietničkoj Kraljevini Srbiji, u praskozorje i tokom Prvog svetskog rata. Tada su se isprepletale sudbine Srbina Filipa, direktora seoske škole, njegove supruge Slovenke Lee i patrijarhalnog Albanca Azema, školskog poslužitelja.
Na najavnoj špici filma naglašeno je da je priča „Bese” inspirisana istinitim događajima?
Retko koji moj film nastaje potpuno iz glave. Ja obično montiram u mašti razne pričice, predanja, anegdote i, u slučaju „Bese”, događaje iz istorije. Te kockice mi se u glavi dugo slažu dok ne sklopim scenario i kasnije film. Svi znamo da slikari često koriste modele za svoje slike, ali se često zaboravlja da modele koriste i pisci proze ili filmova. U filmu „Besa” ipak ima najviše moje mašte bazirane na ličnim iskustvima i nekom mom osećaju za ovakvu vrstu intimističkog filma.
Izjavili ste da su glavni likovi, Lea i Azem, dva sveta – ona predstavlja kulturu Zapada, a on kulturu Balkana, istovremeno su blizu i daleko. Smatrate li da je njihov odnos sličan današnjem odnosu Srbije i Evropske unije?
Mislim da jeste. Mi i Evropa smo jako blizu, a istovremeno i vrlo daleko. Ne verujem da ću ja doživeti da postanemo isti ili bar slični. To je dug i spor proces u kome nasilnost bilo koje vrste može samo da škodi, odnosno da nas još više udalji jedne od drugih. Pri tom ne mislim na političke, već na kulturološke razlike proizišle iz tradicija iz kojih potičemo. U tom smislu usuđujem se da mislim da je „Besa”, na jednom od svojih nivoa mogućih čitanja, i metafora o odnosu Zapada i juga Evrope.
Ovim filmom ste lansirali mladu slovenačku glumicu Ivu Krajnc. Kakav je bio proces pronalaženja glumice za ovako zahtevnu ulogu ?
U Ljubljani je bila organizovana audicija sa više od 40 glumica koje su sve, makar teoretski, mogle da glume slovenačku učiteljicu od tridesetak godina. Među njima je bila i Iva Krajnc. Nijednog trenutka se nisam pokajao. U svakom kadru je odlično izgledala, svaki kostim ili frizura su joj dobro stajali. Iva je bila izuzetno profesionalna i spremna u svakom trenutku. Još u Sloveniji se, u Prosvetnom muzeju, na sopstvenu inicijativu bavila proučavanjem života učiteljica na početku prošlog veka!
Stiče se utisak da je imala veliku i nesebičnu podršku svog partnera Mikija Manojlovića?
Mislim da je Miki lično puno pomogao Ivi Krajnc da se snađe u ulozi i u filmskoj ekipi sastavljenoj od njoj dotle nepoznatih ljudi.
Da li je i Manojlović morao da prođe proces audicije?
U principu sam birao glumce na sve moguće načine koji su poznati u ovom poslu: audicije, probna snimanja, razgovori, pa ponovna probna snimanja... Prvo sam tražio glumca za lik Azema znajući da bih ovakav film teško uradio sa naturščicima s kojima sam često rado sarađivao. Probali smo i sa nekim albanskim glumcima u Skoplju gde postoji albansko pozorište. Neki albanski glumci, koje sam poznavao i poštovao, suviše su bili mladi ili suviše stari. Moj izbor je relativno brzo pao na Mikija Manojlovića sa kojim sam ranije uspešno sarađivao. Dobro mi je poznato da on ima specijalni afinitet da glumi na stranim jezicima i da ga neće mrzeti da nauči da govori, čak i da peva na albanskom. Njemu se uloga dopala i brzo smo se našli. Vrlo lako smo sarađivali.
Kako Vam je u realizaciji filma pomogao Bekim Fehmiu, kojem se zahvaljujete na odjavnoj špici filma?
Bekima dugo poznajem i sa njegovim sinom Uliksom dobar sam prijatelj. Još na početku pisanja scenarija zamolio sam Bekima da mi podrobnije objasni pojam reči besa i da me posavetuje kako bi Azem u kom trenutku filma mogao ili morao da reaguje. Njegovi saveti su mi mnogo pomogli, a i samom Mikiju. Nadam se da Bekimove savete nismo mnogo izneverili i da se neće ljutiti što ga možda negde baš i nismo poslušali. U svakom slučaju, velika mu hvala!
Zašto je danas dati reč i držati se reči postalo besmislena kategorija?
Živimo u vremenu skoro totalne erozije morala svake vrste. U atmosferi opštih obmana, prevara, laži i krađa – za ispunjena obećanja, dogovore ili časne reči ima sve manje mesta. U reči, govore i razgovore verujem sve manje jer oni i sve manje znače. Više verujem postupcima, ličnim ritualima, konkretnoj akciji i onom što se vidi. Zato i volim film.
Bez obzira na ogromno dosadašnje profesionalno i pedagoško iskustvo, možete li da pobegnete od uzora – od Čehova ili, recimo, filmova poput „Moderato kantabile” ili „U raspoloženju za ljubav ”?
Spomenuta literatura i spomenuti filmovi nisu mi bili nikakav „uzor za imitiranje”. Njihovo postojanje je više pomoglo mom samopouzdanju kad sam se tokom dugogodišnjeg rada, valjda kao i svi autori, povremeno pribojavao da li priča kao što je „Besa” može nekoga da interesuje i da li takva vrsta filma uopšte ima prava na postojanje. Film sam najiskrenije radio na osnovu svojih iskustava, svog shvatanja filma i istinitih događaja o kojima sam slušao.
Šta Vaši sadašnji, a i budući studenti mogu da nauče iz primera filma „Besa”?
To je najbolje da pitate njih ili da sačekate nekoliko godina dok oni budu radili svoje prve dugometražne igrane filmove. Iskreno se nadam da ništa neće bukvalno preuzeti iz filma „Besa”. Smatram da samo loši profesori teraju svoje studente da ih imitiraju. Lično bih bio više nego zadovoljan kad bih doživeo da u njihovim budućim filmovima primetim: doslednost rediteljskog koncepta, osećaj za stilsko jedinstvo, precizan rad s glumcima, smišljeno baratanje ritmom i tempom, osećaj za ukus i meru, istrajnost u traganju za najtananijim međuljudskim odnosima, izbor autentične teme i znanje da se ona dramaturški uobliči.
-----------------------------------------------------------
Antologijskih devet
Zanimljivo, ali film „Besa” je tek deveti celovečernji igrani film autora nekih od antologijskih jugoslovenskih filmova. Podsećanja radi, Srđan Karanović (magistrirao na praškoj FAMU), autor je dela kakva su „Miris poljskog cveća”, „Petrijin venac”, „Nešto između”, „Za sada bez dobrog naslova” ili „Virdžina”, a u istoriji naše televizije, kao jedna od najboljih i najpopularnijih svih vremena, zauvek će ostati njegova serija „Grlom u jagode”.
Karanovićevi filmovi prikazivani su sa velikim uspehom na svim značajnim filmskim festivalima, bili nagrađivani i otkupljeni za prikazivanje u više od 30 zemalja sveta. Osim pisanja scenarija i režije filmova i televizijskih formi, Karanović se godinama predano bavi i pedagoškim radom na beogradskom FDU, a bio je i profesor na univerzitetima u Njujorku, Bostonu, Bruklinu...
D. Lakić
I. Aranđelović
[objavljeno: 28/03/2010]
