Izvor: Politika, 21.Jan.2012, 23:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

U svet fil­ma me uveo Mi­lu­tin Čo­lić

Ne­ka­da­šnji re­pu­blič­ki mi­ni­star kul­tu­re go­vo­ri o osni­va­nju Fe­sta, Be­mu­sa, Bi­te­fa i „Ra­do­sti Evro­pe”, Fren­si­su For­du Ko­po­li, Ro­ber­tu de Ni­ru, jed­noj obič­noj srp­skoj ko­zi…

Če­tr­de­se­ti Fest odr­ža­će se u Be­o­gra­du od 24. fe­bru­a­ra do 4. mar­ta pod slo­ga­nom „U sve­tu ve­li­kih”. Nje­gov po­kre­tač, kao je­dan od osni­va­ča Bi­te­fa, Be­mu­sa i „Ra­do­sti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Evro­pe”, bio je Mi­lan Vu­kos, ta­da re­pu­blič­ki mi­ni­star za kul­tu­ru, pa pot­pred­sed­nik Skup­šti­ne gra­da, a od 1972. do 1985. ge­ne­ral­ni di­rek­tor Ra­dio-te­le­vi­zi­je Be­o­grad, pa če­ti­ri go­di­ne am­ba­sa­dor u Ve­ne­cu­e­li.

Ro­đen je 27. ja­nu­a­ra 1932. u Kra­gu­jev­cu. Po obra­zo­va­nju je pro­fe­sor knji­žev­no­sti, s pro­seč­nom oce­nom 9,5. Ži­vi u Be­o­gra­du sa su­pru­gom Ste­van­kom. Iz pr­vog bra­ka ima ćer­ku Ma­ju, a od nje unu­ka Sa­šu.

Ot­kud Vam ide­je za ove ak­ci­je?

Be­o­grad do po­čet­ka še­zde­se­tih ni­je imao ni­jed­nu zna­čaj­ni­ju me­đu­na­rod­nu kul­tur­nu ma­ni­fe­sta­ci­ju. Ta­da sam, or­ga­ni­zu­ju­ći pr­vi Bi­tef, u stva­ri po­dr­žao ide­ju Mi­re Tra­i­lo­vić i Jo­va­na Ći­ri­lo­va, naj­zna­čaj­ni­jih lju­di po­zo­ri­šta. Po­sle to­ga sam bio pot­pred­sed­nik Skup­šti­ne gra­da u vre­me pred­sed­ni­ko­va­nja Bran­ka Pe­ši­ća, naj­bo­ljeg gra­do­na­čel­ni­ka Be­o­gra­da svih vre­me­na. Na­ša osnov­na ori­jen­ta­ci­ja je bi­la da Be­o­grad bu­de ne sa­mo lep grad, već i zna­ča­jan kul­tur­ni cen­tar Evro­pe.

A ko Vas je uveo u svet fil­ma?

Pre­te­ča Fe­sta je bi­la re­vi­ja re­pri­znih fil­mo­va u Kul­tur­nom cen­tru Be­o­gra­da ko­ju je or­ga­ni­zo­vao Mi­lu­tin Čo­lić, no­vi­nar „Po­li­ti­ke”. Be­o­grad je o to­me bru­jao. I to mi je da­lo ide­ju da Čo­lić pri­pre­mi me­đu­na­rod­ni film­ski fe­sti­val. A on je od­lu­čio da to bu­du fil­mo­vi ko­ji su do­bi­li me­đu­na­rod­ne na­gra­de. I već dan ka­sni­je ofor­mio je svoj tim za or­ga­ni­za­ci­ju pr­vog Fe­sta. Tu su bi­li re­di­te­lji Sa­ša Pe­tro­vić, Du­šan Ma­ka­ve­jev, Ži­vo­jin Pa­vlo­vić i kri­ti­čar Pe­tar Volk.

I ka­ko je to kre­nu­lo?

Bio je to naš film­ski put oko sve­ta. Na pro­gra­mu je bi­lo i vi­še od 200 fil­mo­va. U Be­o­grad su do­la­zi­li naj­zna­čaj­ni­ji glum­ci i re­ži­se­ri sa svih kon­ti­ne­na­ta. Za mno­ge od njih bi­la je čast da ta­da do­đu u Be­o­grad. A bi­lo je tu i fil­mo­va ko­ji ni­su bi­li po uku­su vla­sti. To su fil­mo­vi „cr­nog ta­la­sa” ko­ji su pri­ka­zi­va­ni od po­no­ći. Ipak, sa­la Do­ma sin­di­ka­ta je bi­la pu­na, a vlast je ću­ta­la.

Ko­ji film je obe­le­žio pr­vi Fest?

Bi­la je to an­ti­rat­na, cr­na ko­me­di­ja Ro­ber­ta Alt­ma­na „Meš”. To je pri­ča o ra­du le­ka­ra u voj­noj ba­zi u vre­me ra­ta u Ko­re­ji, a u stva­ri isme­va­nje ame­rič­ke vla­sti zbog ra­ta u Vi­jet­na­mu. Fan­ta­stič­no su ulo­ge od­i­gra­li Eli­ot Guld i Do­nald Sa­ter­lend.

A ko­je još umet­ni­ke po­seb­no pam­ti­te?

Mno­ge, ali po­seb­no Fren­si­sa For­da Ko­po­lu i glum­ce Ro­ber­ta de Ni­ra i Džo­ni­ja Vajs­mi­le­ra, a ra­do se se­ćam i Džo­ze­fi­ne Be­ker. Ko­po­la nam je ob­ja­snio dve ver­zi­je svog ra­da pri sni­ma­nju „Ku­ma 1” i „Ku­ma 2”. Pr­vog „Ku­ma” je re­ži­rao po po­rudž­bi­ni, pa ta pri­ča o ma­fi­ji vi­še li­či na ro­man­su, a ma­nje na su­ro­ve ob­ra­ču­ne lju­di iz pod­ze­mlja. A dru­gi „Kum” je bio baš ono što je on mi­slio o gang­ste­ri­ma.

Ka­kav je bio De Ni­ro?

Ne­po­sre­dan. Dva pu­ta je bio na Fe­stu: 1976. s „Ku­mom 2”, a go­di­nu ka­sni­je s fil­mom „Nju­jork, Nju­jork”. Pr­vi put je bio sa že­nom, mu­lat­ki­njom, glu­mi­com Da­ja­nom Ebot, s ko­jom ima si­na Ra­fa­la. Iz pr­vog bra­ka ima ćer­ku Emi, ko­ju je po ro­ma­nu Ive An­dri­ća „Na Dri­ni ću­pri­ja” na­zvao Dri­na. Kao stu­dent je, kra­jem še­zde­se­tih, bio dva pu­ta u Sr­bi­ji. Pr­vi put je ko­na­čio kod jed­nog se­lja­ka s ko­jim je na ni­škoj pi­ja­ci pro­da­vao pa­ra­dajz... Ita­li­jan­skog je po­re­kla, pa je uvek bio u dru­štvu ze­mlja­ka: Ko­po­le, Skor­se­zea, Ka­sa­ve­ti­sa, Laj­ze Mi­ne­li, Ala Pa­či­na, Sta­lo­nea...

Da li Vas po­zi­va­ju na Fest, Be­mus...?

Pr­vih go­di­na, kad sam bio di­rek­tor te­le­vi­zi­je, imao sam po­ziv­ni­cu za po­ča­snu lo­žu, po­sle to­ga sam, ne­ko­li­ko go­di­na, do­bi­jao ula­zni­ce za sve pred­sta­ve, po­tom sa­mo za po­če­tak Fe­sta, a sad, već ne­ko­li­ko go­di­na, ne do­bi­jam ni­šta. Do­šli su no­vi lju­di ko­ji su se ro­di­li kad i Fest, ili ma­lo ra­ni­je, pa ima­ju no­ve ži­vot­ne ori­jen­ti­re.

Či­me ste obe­le­ži­li rad na TV Be­o­grad...

Bi­li smo ta­da je­di­na te­le­vi­zi­ja, pa sam oko se­be imao iz­u­ze­tan skup ve­li­kih in­te­lek­tu­a­la­ca ko­ji su ima­li že­lju da se ba­ve njo­me. Za­hva­lju­ju­ći to­me, ne me­ni, na­rav­no, to je bi­lo naj­bo­lje do­ba na­še te­le­vi­zi­je. Ta­ko je, uglav­nom, bi­lo svih tri­na­est go­di­na ko­li­ko sam bio na po­lo­ža­ju di­rek­to­ra. Tek po­sle to­ga se po­ja­vio Stu­dio B, a sad vi­še i ne znam ko­li­ko u Sr­bi­ji ima te­le­vi­zi­ja.

... a či­me kao am­ba­sa­dor?

Ni­kad, u bi­lo kom ra­du, ni­sam sta­vljao se­be u pr­vi plan već je to, is­klju­či­vo, uvek bio po­sao ko­ji mi je bio po­ve­ren. Ta­ko sam po­stu­pao i če­ti­ri go­di­ne u Ve­ne­cu­e­li ko­ja je okre­nu­ta Ka­ri­bi­ma, a glav­ni grad Ka­ra­kas je na tri­de­set ki­lo­me­ta­ra od mo­ra i na hi­lja­du me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne uz stal­nu tem­pe­ra­tu­ru od 30 ste­pe­ni. Di­vio sam se i uži­vao u tim da­ro­vi­ma pri­ro­de, a di­vlje­nje i da­va­nje da­ju smi­sao ži­vo­tu.

Šta Vas sad naj­vi­še ra­du­je?

Kroz pet da­na pu­nim osam­de­se­tu go­di­nu. I sva­kog ju­tra me, kad se pot­pu­no ra­sa­nim, naj­vi­še ra­du­je kad me – ni­šta ne bo­li. Do­bro je dok me zdra­vlje slu­ži.

Či­me se sad ba­vi­te?

Po­čeo sam pre de­se­tak go­di­na da pi­šem me­mo­a­re, ali hu­mo­ri­stič­ke me­mo­a­re pod na­slo­vom „Us­po(n)me­ne”. Po vo­ka­ci­ji sam hu­mo­ri­sta. Bio sam gim­na­zi­ja­lac u Kra­gu­jev­cu kad su me po­zva­li iz be­o­grad­skog „Je­ža”. Nu­di­li su mi i sti­pen­di­ju, ali ni­sam to pri­hva­tio za­to što me in­te­re­so­va­lo i sve osta­lo. Ipak, ko­ri­stio sam, po­ne­kad, taj ta­le­nat u ozbilj­nim raz­go­vo­ri­ma.

Na pri­mer?

Oca ne pam­tim. Oti­šao je od nas kad sam imao če­ti­ri go­di­ne, a maj­ka je bi­la te­ško bo­le­sna. Ško­lo­va­li su me ba­ba i de­da. I kad me no­vi­nar „Po­li­ti­ke” Zi­ra Ada­mo­vić pi­tao: „Ko je na Vas naj­vi­še uti­cao i za­što?”od­go­vo­rio sam: „Jed­na obič­na srp­ska ko­za”. I ta­ko je bi­lo. Po­čet­kom ra­ta ujak je na­ba­vio ko­zu da bi­smo mo­gli da se pre­hra­ni­mo, a moj za­da­tak je bio da sva­kog da­na, pre i po­sle pod­ne, vo­dim ko­zu na obli­žnju li­va­du na is­pa­šu.

Slav­ko Tro­šelj

objavljeno: 22.01.2012

Nastavak na Politika...