Izvor: BKTV News, 19.Dec.2016, 19:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PAJKIĆOLOGIJA: DUH BALKANIJE
Trenutno je u Beogradu u toku jedan filmski festival koji je onomad kada je nastajao bio zamišljen kao neka vrsta opozicije FEST- izraslom u atrofiranu (tada, ko će znati koliko davno) komercijalnu ustanovu. Autorski festival, ove godine, na svom glavnom repertoaru ima isključivo filmove koji recikliraju kanski, konfekcijsko – umetnički program.
Čini se da bi svakog časa, neke od nadolazećih turbulentnih godina za celi Balkan pa tako i balkansku (filmsku) kulturu, >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << ova dva festival mogla da se mirno fuzionišu jer je veoma teško da se prepoznaju obrisi bilo kakvih granica u njihovim koncepcijama.
PAJKIĆOLOGIJA: O TRAMPODULIJI I ANTI-TRAMPOMANIJI
Ali, nešto pre početka “autorskog” (ma, šta bi to trebalo da znači) festivala koji reprizira kanske artikle, u Beogradu je prikazan film, “Ime Dobrica – prezime nepoznato”, iza kojeg stoje najmanje tri autora, istovremeno koproducenta, Vesna Golubović – Štimac, multi-medijalna umetnica, Slavko Štimac, nekada najmlađi, a sada može biti poslednji veliki filmski glumac u ovoj izuetno prostorno i vremenski mobilnoj regiji, na severno-zapadnom Balkanu i Srdja Penezić, režiser, autor, par exellance, prema predrasudama autorskih festivala koji režisera doživljavaju kao bič božiji.
Međutim, “Dobrica…” je zausta autorski film, u najboljoj tradiciji duha autorizma koji je mogao da na pojedinim remek – delima, prepoznaje autorstvo jakih (ne)rediteljskih individualnosti poput glumice, Me Vest ili pesnika, Žaka Prevera, npr. U ovom milenijumu smo se tokom moderne i svakojakih post- modernističkih rukavaca, toliko udaljili od izvorne, tradicionalne ideje svake (pa tako i filmske) umetnosti da je veoma teško da prepoznamo ono što je očigledno, a “Dobrica…” je stigao beogradskoj kulturi kao nekakav iznenadni test kroz koji bi trebalo da proverimo koliko su naši etički i estetički receptori uopšte senzitivni za atribute lepote i dobrote. Za najviše principe proklamovane u svim religijama i večini ideologija.
Srđa Penezić, sa svojim koautorima, koristeći svoju filmofilsku lektiru, u duhu, Lubiča ili Kapre, Renoara i Klera, sve do Demija i Anjes Varde, transponuje Dostojevskog, transponuje njegovog kneza Miškina, u jednoj skraćenoj, optimističkoj, utopijskoj formi, zaokružujući svoju priču o dobroti u njenoj kulminaciji pre neminovno realističkog sunovrata. Zato ovaj pastoralni film deluje kao nešto što je transcendentalno što se izdiže iznad nivoa života asocirajući tako stilizaciju holivudskih “afterlife” filmova dosežući nadnaravnu nad-ironijsku poetičnost jednog Aleksandra Hola, autora koji se bavio prevashodno anđelima.
PAJKIĆOLOGIJA: Tesla i Tramp
Za takav rukopis beogradska publika, beogradska sredina opsednuta politikom nije bila spremna. Između ostalog i stoga što nije znala kako da se postavi, zbog melanholijske politure autorske stilizacije, komedijskim potencijalima filma. Suočavajući se sa idijom altruizma od kojeg su nasilno operisani, gledaoci nisu u stanju da se opuste, ne usuđuju se da se smeju nivou prekoračenog paroksizma. A, ako ne mogu da se smeju, ako nemaju transfer napetosti kroz mehaničku akciju gledaocima ostaje zebnja koja provocira unutrašnji osećaj krivice. Taj je osećaj direktna posledica saživljenosti sa sunovratom modernističke civilizacije koja više ne poseduje ni vreme ni merila za uzvišene vrednosti.
Kao da su i lepota i dobrota i estetika i etika, zaboravljeni duboko u pre-istoriji, zapreteni u dalekoj prošlosti, u koordinatama mita. Tamo, od mita, u duhu Evoline pobune protiv moderniteta, stiže “Dobrica…” kao krilati vitez da nas opomene do koje mere smo udaljeni od bilo kakve emocije od bilo kakvog, u krajnjoj liniji, osećanja odgovornosti prema drugima i prevashodno prema sebi ne samima nego prema sebi u društvenoj zajednici. A, “Dobrica…” plovi zahvaljujući artificijelnosti, zahvaljujući stilizaciji, zahvaljujući Autorskom postupku koji nas vraća ideji filma izdignutoj iznad opskurne stvarnosti, duhu filma koji je jednako francuski, britanski i holivudski koji je u jednakoj meri, žanrovski i autorski, ali izgubljeni u mulju duha Balkanije mi više nismo u stanju ni da prepoznamo ni autora ni žanr. Mi više ne prepoznajemo ništa pogotovo ne dobrotu i lepotu jer ih više nemamo u kolektivnom sećanju. Film se shodno stilizaciji završava hepiendom dok nam se život, shodno stvarnosti kotrlja u sunovrat.
PAJKIĆOLOGIJA: Poslednji Vavilon
p.s.
“Duh Balkanije” je naziv romana koji je Srđa Penezić pisao pod pseudonimom sad r Velimirom Abramovićem. Roman je objavljen 1985. mada je pisan tokom poslednje Titove godine – na Balkanu.
