Izvor: NoviMagazin.rs, 13.Mar.2019, 12:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ivan Jovanović: Post FESTum
Četrdeset sedmi Fest se završio 3. marta, pa i ne predstavlja aktuelnu temu za uvodnik, ali ovogodišnje izdanje najpoznatijeg (uz Pulski) filmskog festivala bivše Jugoslavije, a i ovih krnjih država nastalih na njenom nasleđu i rastakanju, pokazuje filmsku/festivalsku genezu stvarnosti u kojoj živimo. No, krenimo od početka…
Fest je, kao i svake godine, bio odlično organizovan. Programi, kako i dolikuje gledanom festivalu, doneli su svakome ponešto (kao >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << u sloganu pamtljive ex-Yu reklame za proizvod koji smo zaboravili), ponuda naslova zadovoljila je i najprobirljivije, a dobitnici nagrada ih uistinu zaslužuju: Nagradu za najbolji film dobila je “Divljina” Pola Dejnoa, Beogradski pobednik za najbolji srpski dokumentarno-igrani film “Slučaj Makavejv ili proces u bioskopskoj sali” Gorana Radovanovića, a nagrada žirija “Crnom Anđelu” Luisa Ortege. Nagrada za najbolju režiju otišla je u ruke Nadin Labaki za “Kapernaum”, i to su, taksativno posloženo, najvažnije nagrade.
Znamo šta nam Fest pruža poslednjih 47 godina, ali koincidencija programa i srpske društvene zbilje, kako bi rekle najdraže i najbliže komšije Hrvati, ove godine čini festival aktuelnim preko svake mere. Ceo Fest bio je u znaku Dušana Makavejeva, kultnog srpskog i jugoslovenskog sineaste, koji je preminuo krajem januara, prve osobe sa ovih prostora u svetskim filmskim enciklopedijama progonjene zbog svog rada čiji najbolji film “WR: Misterija organizma” biva bunkerisan do kraja osamdesetih. Sve ovo dešava se nakon slučaja filma “Mezimica”, zabranjenog bez zabrane na veoma čudan način, gotovo zbog trača, a tik pred odbijanje Hane Selimović da primi nagradu “Petar Banićević” Narodnog pozorišta kao protest zbog toga što četiri godine nije primljena u ansambl zbog zabrane zapošljavanja donete odlukom Vlade – iako su, i pored zabrane, primljena četiri druga glumca.
Dakle, zabrana za neke važi, a za druge malo manje.
Ovome bismo mogli dodati i ovaj simpatičan slučaj žene koja s doktoratom u inostranstvu ne može da se zaposli na fakultetu, a zato može neko ko je isti studirao 20 godina, ali to je izlet u druge oblasti van kulture. Dokle god važe dvostruki standardi za život u ovoj zemlji, filmski narativ ostaje životna, realistička priča. A dokle ćemo tako gurati, verovatne ne zna ni Svevišnji, a kamoli naši duhoviti vlastodršci. Sadašnji i budući.
