Izvor: Politika, 02.Mar.2014, 23:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Čovek koji je „savladao” Kusturicu

Patris Lekont, reditelj filma „Udovica iz San Pjera” sa Emirom Kusturicom i Žilijet Binoš, gost Beograda gde predstavlja najnoviji film „Obećanje”

Na beogradski Fest sa svojim najnovijim filmom „Obećanje”, koji je svetsku premijeru imao jesenas na 70. Veneciji, stigao je Patris Lekont. Filmski reditelj posebnog senzibiliteta koji se ne uklapa sasvim u „francuski mejnstrim”, najpoznatiji je po svojim filmovima epohe – kostimiranim dramama, ali i po žanrovski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << istraživačkom duhu koji ga je vodio i do muzičkih, animiranih pa i do (modernog) vestern filma kakav je bio, recimo, „Čovek iz voza”, sa Džonijem Holidejem u glavnoj ulozi.

Osim filma „Obećanje”, Festova publika je u prilici da u programima u Kinoteci vidi i neke od njegovih predhodnih filmova, poput: „Dvorske spletke”, „Devojka na mostu”, „Intimni sastanci”, ali i filma„Udovica iz San Pjera” (2000) u kojem uz iskričavu Žilijet Binoš i Danijela Oteja, veliku i važnu ulogu igra i naš reditelj Emir Kusturica.

Osim što je autor i filmova poput „Tandem”, „Tango”, „Veliki vojvoda” ili „Feliks i Lola”, Patris Lekont (1947) je, dakle, poznat i kao čovek koji je „savladao” Emira Kusturicu. Prisećajući se toga i odgovarajući na pitanje: Odkud Kusturica i zašto?– Patris Lekont u intervjuu za „Politiku” kaže:

–A zašto ne!? Tražio sam nešto drugačije, što originalnije i to sam i dobio. Uz likove koje tumače Žilijet Binoš i Danijel Otej bio mi je potreban treći lik koji je morao da bude negde iz vana, kao neko čudo koje će kod glavnog ženskog lika izazvati neku vrstu žestoke, gotovo životinjske fascinacije. Kusturicu nisam poznavao niti predhodno sreo, znao sam samo kako izgleda. Gledao sam njegov „Andergraund” razmišljajući o tim čudnim, rombusnim likovima i glumcima u njemu, a onda sam ponovo negde video Emirovu fotografiju i pred očima mi se stvorio bljesak izvesnosti. Pozvao sam ga, pitao sam ga da li bi želeo da igra i on je prihvatio.

A kako je to bilo režirati dominantnog Kusturicu? Patris Lekont vedro ogovara: „Zaista jednostavno! Nisam od njega tražio da igra ulogu, već da igra, a ako se samo igrate možete da pružite i dvadeset puta više”, dok glumačku hemiju koja se stvorila između Binoševe i Kusturice objašnjava i ovako: „Rad sa velikim brojem glumaca je kao kada pokušavate da podesite svaku violinu u orkestru. Žilijet i Danijel Otej su glumci različitih senzibiliteta. Žilijet je veoma strastvena, Danijel više intuitivan, pa su se na snimanju događala višestruka ponavljanja njihovih zajedničkih scena. Sa Emirom je išlo glatko. Imao je beskonačno poštovanje i strpljenje za Žilijet, čekao je koliko je potrebno da bi se dobio kadar koji će biti savršen!”

I u ovom, kao i u mnogi drugim Lekontovim filmovima (bilo da su filmovi epohe ili sa savremenom tematikom), uočljivo je da veliki naturalizam ide ruku pod ruku sa nostalgijom. „Možda nije reč direktno o nostalgiji,ali ona manje više ipak izvire iz svesnog i nesvesnog”, odgovara Lekont, dodajući da izbegava da radi filmove koji su čvrsto smešteni u specifičan period i da veliki broj njegovih dela ne mogu u tom smislu biti tačno definisani.

– Nisam preterano nostalgičan, ali nisam ni moderan. Jednostavno, nisam neki veliki obožavalac današnjice. Ukoliko moji filmovi dozvoljavaju publici bekstvo u drugi svet, u nedefinisano vreme i tako im se omogući daobrate pažnju više na likove nego na kontekst, to me obara s nogu. Zaista još uvek volim film . Volim ga kao i pre,ali primećujem da sve više respektujem i sve veću pažnju posvećujemlikovima . Možda zato što osećam da oni omogućavaju opipljivije i dugoročnije temelje.

Osim na likove i njihove odnose Lekont veliku pažnju poklanja vizuelnosti. Vizuelno uvek ima primat nad verbalnim. U njegovim filmovima ne govori se mnogo. Tišine sa značenjem je više nego dijaloga. „Najveći je izazov napraviti film u emocijama uzdržan, ali nikada hladan, a postizanje ovog cilja nije lako”, kaže Lekont čiji se film „Obećanje”, sa kojim se posle izleta u svet animacije („Prodavnica samoubistva”) vratio kostimiranoj drami, može baš tako opisati – emotivno uzdržana, a snažna ljubavna priča. Kao film čekajuće ljubavi, nastao kao slobodna adaptacija romana Štefana Cvajga, radnje smeštene u Nemačkoj, u godina pre Velikog rata, sa engleskim glumcima i na engleskom jeziku.

Kako to da je svoj prvi film na engleskom jeziku snimio u Beligiji na temu tajne ljubavi unutar industijsko–buržoaske Nemačke, pitala sam Lekonta a on spremno odgovario: „Najvažniji su sadržaj i kontekst, a manje gde se snima i na kom jeziku se snima. Izbor Belgije je bio motivisan pitanjem koprodukcije, a što se jezika tiče na nemačkom jeziku koji ne govorim nisam mogao da snimam, na francuskom nisam želeo jer bi bilo smešno s obzirom da je radnja filma u Nemačkoj, a engleski jezik je odavno postao univerzalan i kao takav prigodan i za ovaj film”.

Šta ga je privuklo Cvajgovoj literaturi? Lekont kaže da je Cvajg lep i pesimističan pisac, koji je na ljubav sumorno odgovarao smatrajući da se ljubav razblažuje sa vremenom. „Želeo sam da u mom filmu ipak postoji neka nada i da pokušam da evociram Vima Vendersa koji je rekao da ja pravim filmove kako bi svet napravio boljim. Nisam siguran, ali je moguće da je Venders u pravu.”U „Obećanju” svet je „popravljen” opstankom ljubavi uprkos zabranama, a kasnije i rata, a u svemu tome značajni su i glumački doprinosi Rebeke Hol, Alana Rikmana i Ričarda Mejdena sa kojima je Lekont ostvario vrlo dobru saradnju.

Patris Lekont je juče stigao u Beograd kako bi se poklonio publici posle filma „Obećanje”, a danas će se naći i pred „sedmom silom” na konferenciji za novinare u Sava centru. Planiran je i njegov susret sa studentima filma.

Dubravka Lakić

objavljeno: 03.03.2014.
Pogledaj vesti o: Fest

Nastavak na Politika...