Izvor: B92, 01.Mar.2013, 11:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Bez kulture gubimo svoj identitet"
O (ne)postojanju kulture, o identitetu i jugonostalgiji, o tome jesmo li pali jer smo padu bili skloni i pre svega o svom novom filmu u emisiji „Hoću da znam“ 1. marta govorio je reditelj Goran Marković.
Novi Markovićem film „Falsifikator“ zatvoriće 2. februara ovogodišnji FEST, nakon čega 7. marta kreće u bioskopsku distribuciju. Izrastao iz pozorišne predstave nastale na porudžinu Gete instituta, ovaj film govori o padu Jugoslavije, koji je iskombinovan >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << sa ličnim padom čoveka ophrvanog svojim iluzijama, objašnjava reditelj.
Kada je dobio porudžbinu od Gete instituta da piše o padu, Marković priznaje da se nije razmišljao ni pet minuta o kojem padu da govori.
„Najveća senzacija mog života je raspad Jugoslavije. U to doba već sam bio mator i shvatio sam da je to najveći pad koji sam doživeo. Posle je usledilo mnogo padova. Ono što je nekada važilo za dobro-loše, sada ne važi, odnosno obrnulo se.“
On tvrdi da je pad Jugoslavije osetio mnogo ranije. Čak je i jedan od svojih filmova snimljenih tokom osamdesetih godina, promovisao pod sloganom „Ako smo pali, bili smo padu skloni“, citatom Branka Miljkovića.
„U junu šezdeset osme nastala je studentska pobuna, ali je nešto zaustavilo taj bunt koji je bio strašan. To je poljulao sve. Nekoliko dana kasnije u u bioskopu eksplodirala bomba, prvi teroristički akt u jednoj zemlji. Ja tretiram ta dva politička događaja kao početak pada i stvaram sliku o tome šta je moglo da uruši tu zemlju.“
Marković je radnju „Falsifikatora“ smestio u jedno mestašce u Bosni i Hercegovini, u kojem žive ljudi, pripadnici desetak različitih nacija. To je, kako kaže, jasna paradigma nekadašnje Jugoslavije. Priznaje da danas, bez obzira na to da li neko želi da prizna ili ne, jugonostalgija i dalje živ.
„Iako Jugoslavija ne postoji, ona se drži u brojnim projektima. Ako hoćete da napravite nešto kvalitetno, ne možete da okupite sve te ljude iz samo jedne zemlje. Nematu tu hoćete li ili nećete, morate biti jugonostalgičari.“
Kako je njegov film paradigma jugoslovenske storije, tako je i Avala film paradigma stanja u kulturi, danas u Srbiji.
„To je najveći filmski centar na Balkanu u čijim prostorijama raste trava. Tu, na jednom mestu, može se videti stanje kulture.“
A kako Marković tvrdi, kultura je trennutno u Srbiji potpuno skrajnuta, što se vidi i kroz izdvajanje 0.62 procenta državnog budžeta za kulturu.
Kada su u pitanju veliki nacionalni projekti kojim se aktuelno ministarstvo ponosi, Marković kaže: „Neću da govorim o nacionalnim projektima jer ih nisam video. Ali sam koncept toga da se stvaraju samo patriotske stvari i teme jeste sumnjiv. Možda će od toga ispasti nešto pozitivno, ali sada miriše na kič.“
„To ne bi bilo toliko tragično, da ovde ne vlada opšta hipokrizija. Premijer se slika sa filmskim zvezdama i tvrdi kako je kultura važna. I predsednik je na proslavi Dana biblioteke imao slične floskule. Oni govore opšta mesta, a sa druge strane ih apsolutno kultura ne interesuje.“
Dodatni problem, smatra Marković, predstavlja to što je i većina ljudi danas ophrvana svakodnevnim problemima, pa smatra da nestanak kulture nije najveća muka koja nas je zadesila. Generacije su odrastale u surovim vremenima, u zemlji bez velikih muzeja, pa nisu ni imale priliku da izgrade kulturne potrebe.
„Ljudi smatraju da je kultura luksuz, pa da se može bez toga. Ali ne može se, jer bez kulture gubite identitet, gubite osećaj ko ste i šta ste. Naš jezik je do te mere mali da on samo putem kulture može da trči trku sa ostalim kulturama i jezicima. Film je tu vrlo važan, jer naši filmovi godinama predstavljaju ovu zemlju u svetu. Ne predstavljaju je automobili i slični proizvodi. E zato treba pomagati kulturu.“
Pogledaj vesti o: Fest
