Izvor: Blic, 28.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tamburicu voli i staro i mlado
Deronje - Jedan balkanski mačo koji je služio vojsku u Petrovaradinu pričao je da nekad nije bio siguran da li „panonski čovjek u tavnoj noći" ide u kafanu da se razonodi ili da plače. „Ako si tvrd na suzu onda se to može lepo uz cviljenje violina i cilikanje tambura." Program „Tamburice fest" u Deronjama potpuno je bio u skladu s ovdašnjim podnebljem, temperamentom i kulturom. Od tamburaša, Šerbedžijinog recitovanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << „Pisma majci" i pesme „Kad mi pišeš mila mati" Zvonka Bogdana, pa do Harisovog novog sevdaha, koji je za oktavu podigao melanholiju koja dopire do srca novog mladog sveta... sve je bilo kao jedna kompozicija za „Tamburicu fest".
Počelo je u petak u 18 sati - sa dve, tri hiljade gledalaca ispred mamutskog stejdža i istih takvih šatora, a kako je noć odmicala i približavao se termin Harisa Džinovića, reka pristižućeg mladog i lepog sveta bivala je sve veća. Kad je Haris krenuo, stali su tamburaši koji su zabavljali goste ispred šatora, alkohol je išao bolje... najpre su devojčice poskakale na stolice, a suzdržaniji momci su ih pratili kroz trepavice. Nije nijedna čaša bila prelivena i sve je bilo samo dobra zabava. Tada je već bilo više od 30.000 gostiju, a na parkingu i u šorovima gde se policija jedva nekako nosila sa mentalitetom koji gvozdena vrata otvara „brate, samo večeras" bilo je više od 5.000 automobila sa registracijama iz cele zemlje Srbije. Deronje su sve to u petak dobro izdržale sa svojih oko 1.000 domaćinstava. Ali sa karakterističnom distancom. Onom koju smo gledali kod primoraca prema fureštima.
Bake Jovanka i Stana gledale su sve sa pružnog bedema. Neki nisu došli ni tako blizu, pravdajući se umorom jer se žito žanje, a lubenice beru i voze po pijacama. Milorad Mijatov, poznati paor i pijačar iz Deronja, stoji ispred svoje kapije divaneći nešto sa komšijom. Na pitanje zašto nije iskoristio feštu za mali biznis, recimo, otvoriš kapiju, izbaciš u dvorište „smederevac" i okreneš 1.000 krofni, po 50 dinara, pa da vidiš... „Ta, mani se... ja da prodajem krofne. Pa to nije posao za paora, sramota da paor prodaje testa. Ali ako neko dođe i kaže ženi da bi voleo da jede krofne, pa ješće, ta nije problem."
Ovde se zna šta rade paori. Gost iz susednog sela rekao je da „zna on njih šerete i cinike, oni su ponosni i ne vole da budu potrčci, da su oni tu glavni, sve bi bilo drugačije". „Polako, naviknuće oni i videće da tu ima boljih novaca nego na pijaci ili na njivi ako hoćete. Da ima dobrog leba bez motike."
Tvrd je paorski lebac, a tamburaši u Deronjama žive bolje od njih, jer se ne kaže džaba da jedna tambura vredi više od 10 hektara zemlje, ispričao je ovaj „analitičar".
Svi koji su u petak i subotu došli vratili su se zadovoljni i repetiraće i večeras, jer ovakve žurke su retkost.
Najsrećniji su možda bili Cigani (oni vole to svoje ime), tamburaši i njihovi fanovi ispod čergi. Svi su bili veseli, doterani, žene „baš slatke" u najsvečanijim belim bluzama i karakteristično povezanim maramama. Ovaj festival je priznanje za nekoliko vekova svirke, tog posla koji je često bio bolan koliko i radostan, a sada mala tambura u njihovim Deronjama u koje su, kažu, svi zajedno od 1690. došli sa Čarnojevićem, dakle ovde ona izlazi iz zadimljenih birtija na veliku i svetlu pozornicu.
A tamburaši? Oni su oduševljeni organizacijom manifestacije, ali pobednika same manifestacije niko od njih nije se usudio da prognozira.
- Ne bih se usudio da prognoziram pobednika, jer je festival okupio mnogo sjajnih muzičara iz svih krajeva sveta - kratko je prokomentarisao Todor Jovanović, vođa jednog od najpoznatijih tamburaških bendova iz Deronja. Benda koji ima dugu tradiciju i koji je svirao širom Evrope.
Tambura neće konkurisati Guči, ona je nešto drugo, ona će trajati i ovde će se dolaziti zbog melanholičnog meraka i tihe i umirujuće noći Panonije.
