Izvor: B92, 22.Feb.2008, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Festovanje
Piše: Gavrilo Petrović
Kritikovati FEST postaje sve besmislenije, a, ruku na srce, više i nije neki gušt.
Na primer, jeste da nema atraktivnijeg gosta od Folkera Šlendorfa da večeras otvori filmske svetkovine, ali nije da nisu pozvali sve odreda—a i ko će da nam dođe? Šlendorf je, za razliku od Boba Rafaelsona lane, bar nešto snimio u poslednjih pet godina, a to što ja ne izgaram od želje >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << da vidim ni njega ni Ulžan samo je moj problem. Konzervativan izbor, navrat-nanos sklopljene celine, potprogrami koji ne predstavljaju širinu onog čime se bave, ili nakaradni dabl-bilovi u udarnim terminima Centra "Sava" (braća Koen pa Nikita Mihalkov? dođite na Darka Bajića, ostanite na Takašiju Mikeu?)... Sve to mogu da okačim mačku o rep čim se suočim sa nekoliko osnovnih životnih činjenica.
1. Sm selektor ne krije da je svrha ponuditi beogradskoj publici što više laureata i favorita sa relevantnih evropskih revija. Koncepcija "festival festival" važila je oduvek i teško da će se nešto menjati u narednih pet godina (koliko će trajati selektorov treći mandat). Identitet nek' slobodno grade Palić i Slobodna zona, FEST je prevashodno obaveštajnog karaktera. To što ni u tome nije najuspešniji u velikoj meri ima veze sa činjenicom broj dva.
2. I mnoge filmove je, a ne samo filmadžije, teško dovesti u Srbiju.
3. Što se tiče dosadne optužbe kako distributeri u prvi plan podmeću štekane "komercijalne" hitove, podsetiću da je FEST baš zato, zajedno sa Sinemanijom, verovatno najozbiljnija injekcija u godišnji bioskopski repertoar. Mogu samo da budem srećan što je najzad stigla i druga tura filmova koji će za par dana pokupiti Oskare (mada, biće smešno ako Džuno, priča o trudnoj tinejdžerki, ovde već puštena u redovni promet na Dan zaljubljenih, dobije nagradu za najbolji scenario).
Imajući sve to u vidu, 36. FEST je odličan: samo iz razvodnjenog paprikaša svako treba da iščeprka ono što mu deluje zanimljivo, i eventualno preporuči drugima. Evo, ja ću prvi, na osnovu dosad degustiranih naslova, i obrazovanog nagađanja.
Dok, recimo, tek podozrevam da na novog Pitera Grinaveja ne vredi trošiti vreme, potrošivši dva sata života prijavljujem da je Lista poslednjih želja Roba Rajnera samo za one kojima očajnički treba fiks Džeka Nikolsona, makar u nebitnoj, sentimentalnoj komediji.
Koliko god da sam u poslednje vreme zainteresovan za današnje dokumentarce, mislim da nije greh zaobići skoro sve iz programa Činjenice i slagalice (ako baš mora, sreću okušati sa Mojim Vinipegom ili Povratkom u Normandiju). Već na prvi pogled, vidi se da FEST opet nije uspeo da napravi ni pošten presek aktuelne azijske scene, sem što nastavlja sa sve slabijim delima Kim-Ki Duka... ali, Dah je uprkos tome verovatno gledljiviji od oba raspoloživa dela Vejna Vanga. A posle toliko pokušaja i izneverenih očekivanja, uspeh koji predstavlja dovlačenje kopije filma Takašija Mikea 2008. godine mi je kao kad vam u grad dođe bend koji ste nekada rado slušali i tako hteli da vidite uživo, ali ste ih u međuvremenu batalili. U Sukijaki Vestern Đango, Mikeovom japanskom špageti-vesternu na engleskom (kao da se opkladio da će taj koncept pretočiti u film), igra još jedan samodovoljni reditelj, Kventin Tarantino (a ako se s nekim kladio, kladio se s njim). Dugo sam bio među malobrojnima kojima Tarantinova njuška u njegovim i tuđim vizijama nije smetala, ali to je bilo pre no što je snimio Death Proof (kod nas neprikazan), i pokazao svoj novi podvaljak. Sa istokom ću biti na oprezu: Požuda, oprez Anga Lija; ako i ne bude funkcionisao kao špijunac, ako i ne bude u rangu prethodnih Lijevih melodrama o komplikovanosti ljudske intime (ne mislim na Hulka), bar ću se nagledati eksplicitnih erotskih scena nad kojima Internet balavi već nedeljama.
Dok FEST uglavnom kaska za aktuelnim tendencijama, još nije kasno da poentira sa nečim što je prvi uočio. Tokom prošlog, 35. izdanja, nisam ni pretpostavio da su Marilena iz sedmog paviljona i Hartija će biti plava diskretne najave godine koja će proteći u znaku rumunske kinematografije (pa ih nisam ni odgledao, zbog čega i dalje žalim). U međuvremenu je vrhunac Festivala autorskog filma bio California Dreamin', a pobednik prošlogodišnjeg Kana, 4 meseca, 3 nedelje i 2 dana, prikucao me je za tvrdu klupu kraj palićkog jezera. Ovaj drugi najzad ima priliku da prikuca i publiku u prestonici. Treba znati da je film Kristijana Munđiua mučan koliko i vredan, i, ako bih ga poredio sa nečim domaćim, prizvao bih ono najcrnje iz opusa Žike Pavlovića. Što se domaćeg fronta tiče, tu je mučenje u startu zagarantovano. Bilo da se odlučim za delo veterana ili debitanta, za Zavet ili za Miloša Brankovića, već me naslovima odbijaju jer toliko podsećaju na trenutni politički kontekst.
Ništa zato, jer je tu prilično reprezentativna programska celina posvećena savremenom ruskom filmu. Mada nisam video ništa preterano zanimljivo u Bratu, Bratu 2 i Ratu Alekseja Balabanova, poštovaoci tvrde da je Kargo 200 njegov dosad najbolji i najsuroviji projekat. Mučio sam se Ostrvom Pavela Lungina samo da bi mi utisak o toj razvučenoj religioznoj potki, smeštenoj u zabačeni manastir, znatno popravilo nekoliko jakih dramskih scena pri kraju (ne računajući pravoslavni egzorcizam); remasterizovana kopija Andreja Rubljova može potom da dopuni versku tematiku. Nemam pojma šta je Nikita Mihalkov uradio sa obradom 12 gnevnih ljudi, ali nešto me kopka da otkrijem.
Voleo bih da preporučim novi film Dejvida Kronenberga u kojem ruska mafija ulazi u konflikt sa jednom Londonkom... ali ne mogu. Elegantna režija, ubedljivi Vigo Mortensen, i par sjajnih momenata (inicijacija, tuča u turskom kupatilu) ne spašavaju Obećanje od idejne i narativne sparušenosti. Ma koliko da je neprivlačnija, zaokruženija je polemika o kapitalizmu Kena Louča, Ovo je slobodan svet, gde Londonka osnivanjem sopstvene firme nenamerno počinje da izrabljuje (ne)prijavljene emigrante.
Lično, međutim, najviše me raduje što će na FEST-u moći da se vidi par književnih adaptacija—jedna slobodna, jedna majstorski dosledna—o silovanju zemlje i tami ljudske duše koje isporučuju baš omraženi domaći distributeri, jer je 2007. bila i godina kada je zasijao američki nezavisni film (uglavnom iz podružnica velikih studija). Uz opravdan strah da se Pol Tomas Anderson nije razmahao kako bi prikrio banalnost poente kao nekada sa Magnolijom, priznajem da jedva čekam Biće krvi. Ali, ako bih mogao da biram samo jedan film na ovogodišnjem FEST-u, odlučio bih se da za ponovno uživanje u Nema zemlje za starce Džoela i Itana Koena. Mnogima će doživljaj pokvariti surovi antiklimaks—meni nije—ali ono što mu prethodi neprocenljivo je iskustvo.
Za sada toliko od mene. Šta (bi)ste vi gledali, i zašto?
Pročitajte više o 36. Festu
Program Festa
Sava centar Dom sindikata Dvorana kulturnog centra Muzej jugoslovenske kinoteke
.jpg)
