Izvor: B92, 01.Mar.2010, 13:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
FEST: Papa Jovana
Jedna ljupka drama koja bi trebalo da podseti hrišćane na to šta znači biti hrišćanin
PAPA JOVANA/ Pope Joan
Režija: Sonke Wortmann
selektah: 6/ 10
Činjenice me ne zanimaju. I want to believe.
Baš kao i većina „svetih knjiga" i priča o Jovani, ženskom papi, beskrajno je naivna. Ova sirota curica koja je od najranijeg detinjstva ispoljavala vanserijsku inteligenciju i žeđ za znanjem neprekidno je >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << morala da se bori protiv primitivnih nazora svoje sredine koji su u tome videli samo „opsednutost đavolom". Čemu je naročito pogodovalo i to što primopredaja vlasti između starih bogova i novog boga nije bila sasvim gotova, pa su ostaci paganstva bili klevetani za sve što se nije bezpogovorno pokoravalo novom dobu. Mala Jovana je, ipak, zahvaljujući razumu sklonim popovima uspela da nađe mesto u crkvenoj školi i da u istoj postane najbolja učenica. No, da bi nastavila sa misijom koju joj je Bog poverio, morala je da postane virdžina odnosno da „postane" Jovan.
Godine provedene u manastiru sa drugim (muškim) monasima, stizanje u Rim, „stizanje" do pape, zatim postajanje papom, ljubavna priča koja se razvija između nje i njenog „mentora" iz mladosti... sve to je u ovom filmu osmišljeno kao da je u pitanju neka bajka. Jovana prolazi kroz muke, pomaže bolesnima i siromašnima, uvek donosi mudre odluke, a u jednom trenutku spasava i Rim. Realnost očigledno nije bila prioritet reditelja Sonkea Wortmanna. S pravom. Jer ovo je film koji od vas traži da verujete.
Pre nego što pređem na ono što je stvarno bitno osvrnuću se na „filmsku stranu" ove priče. Pope Joan pravljen je na solidnom budžetu, ali uprkos nekoliko impresivnih totala ostavlja utisak „kamernog" ostvarenja. Wortmann je duhovnu i fizičku prljavštinu IX veka dočarao efektnim prizorima kućnog nasilja ili prizorima bede iz koje čak i pacovi beže. Fotografija, koja je mogla biti najsnažnije oružje ovog filma, ne ostavlja nikakav poseban utisak, ali kako i Sonkeova režija podseća na desetine sličnih kostimiranih drama, čini se da je autor bio uveren da je sama tema ovog filma jedino što treba da pleni. Konačno, deluje i da je film, i to dosta nesrećno, nahovan što vas samo flešira sećanjima na slično mučene italijanske produkcije, a i napisani dijalozi povremeno pate od izveštačenosti koja dolazi od potpunog zanemarivanja realnosti situacije u kojima se odvijaju.
Međutim, Pope Joan je film značajan iz dva razloga. Zbog žena i zbog hrišćana.
Baš kao i u, nažalost preslabom, filmu Agora, Alejandra Amenabara, koji se bavi čuvenom aleksandrijskom naučnicom Hipatijom koja je stradala zbog svojih ubeđenja, i u ovom filmu prikazano je sa koliko muka su žene morale da se bore za osnovne civilizacijske norme. Ono što je frapantno jeste da u većini najmoćnijih religija njihov položaj varira od „nepoželjnog" do jedva konstatovanog. Drugim rečima, kada je u Americi sto pedeset godina nakon pada robovlasništva jedan crnac mogao da postane predsednik, zašto jedna žena ne bi mogla (legalno!) da bude, recimo, papa nakon dve hiljade godina hrišćanstva. Sama Jovana u jednom trenutku, odgovarajući na pitanje kako žene mogu da uče kad su one „niža bića", kaže- Eva je uzela jabuku sa drveta poznavanja dobra i zla zato što je bila radoznala, a Adam zato što ga je zamolila. Milijarde vernica širom sveta, valjda, ima pravo da misli o tome.
Drugi bitan aspekat ovog filma jesu dva osnovna načela koja su Jovanu vodila kroz život. Prvi je bio glad za znanjem, a drugi humanost. I dok se humanost u današnjem religioznom svetu uglavnom svodi na bolje ili gore sprovedene dobrotvorne aktivnosti, i večito na oprezu da se od „preterane dobrote" slučajno ne izgube neke teritorije, znanje odn. želja za saznavanjem, kao jedna od najstarijih ljudskih potreba, (i) danas je u velikoj meri osujećena od strane velikih religija. Islam je slikovit primer, ali na ovom, našem terenu, koji volimo da doživljavamo kao „civilizovaniji" nauka i dalje šepa zbog crkvenog saplitanja. Jedan od aktuelnih primera su, recimo, istraživanja na matičnim ćelijama koja nailaze na ozbiljno osporavanje raznih hrišćanskih crkvi (naročito u Americi).
Primer pape Jovane, koju je, baš kao i sve ostale pape (zar ne?) Bog doveo na čelo hrišćanske crkve (tada je još bila nepodeljena) podseća nas da su znanje i čovekoljublje dva ozbiljno odmetnuta božija imperativa od sveta koji, inače, po raznim ostalim, budalastim osnovima veruje u Boga i misli da mu tako služi. Zanemarujući ono što je stvarno bitno.
Pogledaj vesti o: Fest
