Izvor: B92, 22.Feb.2010, 10:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
FEST: Liban
Kudikamo zanimljivije i dinamičnije od precenjog "The Hurt Lockera".
LIBAN/ Lebanon
Režija: Samule Maoz
selektah: 6minus / 10
Mislim da je ovaj film pogrešno naslovljen. Iako nije. Ali čovek bi mogao to da pomisli. Ako se film zove- Liban, a radnja čitavog filma odvija se (u Libanu odnosno) u unutrašnjosti tenka, onda je logično pomisliti da je sam tenk metafora za ovu napaćenu zemlju. Mali problem u takvom >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << tumačenju je to što se u njemu nalaze četiri izrealska vojnika koje povremeno napadaju... hm... pa, Libanci! Sve ostalo ima smisla- u tenku je zagušljivo, prljavo, klaustrofobično, non-stop neko puca na njega, svi jedva čekaju da pobegnu iz njega... što više ili manje odgovara političkoj situaciji u ovoj zemlji u poslednjih tridesetak godina.
No, iako je film nazvao prema zemlji koja mu je „formalno" neprijateljska, scenarista i reditelj, Samuel Maoz, imao je nameru da, strpavši nas bukvalno u isti „koš" sa vojnicima koji ratuju, pokuša da svetu poruči da je rat ogavna aktivnost i da je, možda, ipak, bolje bez njega.
Kako to „dramaturgija na malo mesta" zahteva, izraelski vojnici su međusobno dovoljno različiti da mogu da se trve i razvijaju dramsku tenziju. Vođa im je mlak i nesiguran, vozač je sin jedinac i gušter, nišandžija ima viška savesti, dok je jedini priseban mladi Herzel koji broji dve nedelje do kraja vojnog roka. Kako prikazana akcija u kojoj učestvuju (upad u Liban 1982.) traje jedva jedan ceo dan, njihove biografije su nam tek naslućene, dok se sukobi među njima isporučuju odmah na početku i u celini, sa tek malo fine dorade tokom „vožnje".
Svestan da ne sme da se osramoti „kod kuće", ali i da ne sme da bude previše „jednostran" pred svetskom publikom, Maoz je grozote ratne realnosti uglavnom pravilno rasporedio među zaraćenim stranama. Izraelski vojnici, baš kao i libanski, svesni da se nalaze u osinjem gnezdu nemaju puno pardona prema civilima (scena sa ženom čija haljina se zapali razvaljuje spontanim obrtom). Ovi koji se nalaze u tenku malčice su više „razumna strana" koja samo traži načina da u ratu koji nije tražila ne strada, dok se najjezivijim ispostavljaju Arapi-hrišćani koji tokom sukoba staju na stranu Izraelaca.
I sam zatočen u unutrašnjost tenka, Maoz je napravio impresivan napor da iz njega „ne izađe", a da pri tome maksimalno razigra radnju na tako malom prostoru. S obzirom da je ceo film izgrađen na toj premisi, Lebanon je poprilično uspeo film. S druge strane, iako traje samo 90 minuta, on svojom statičnošću neminovno postaje naporan za gledanje.
Kao insert iz „života u ratu" Lebanon je doneo svežu perspektivu (u bukvalnom smislu reči) i verovatno bi poslužio kao dragocena vizuelna inspiracija emisijama poput Dozvolite da se obratimo. Ali kao osvrt na jedan „mračan" period istorije Izraela, odnosno blisko-istočnih ratovanja, a za razliku od daleko snažnijeg Waltz With Bashir, ovaj film ne donosi nikakav nov ugao gledanja na istoriju, ili potencijalna tumačenja & rešenja za današnjost tog regiona. Što je sasvim legitimno, malčice kukavički ili ja taj „novi ugao" gledanja nisam prepoznao. Sve dolazi u obzir.
Pogledaj vesti o: Fest
