Izvor: B92, 24.Feb.2010, 10:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
FEST: Barija, Kapija vetrova
Bolje da se sklonite sa promaje
BARIJA, KAPIJA VETROVA/ Baaria
Režija: Giuseppe Tornatore
selektah: 3plus / 10
Mislim da nijedna (filmska) kultura ne sagledava svoju skoriju istoriju kroz nostalgičniju mitologizaciju detinjstva ili mladosti kao italijanska kultura. Kao nacija koja se tokom najvećeg događanja XX veka našla na pogrešnoj strani, Italijani su uspeli da naprave nekoliko zanimljivih filmova u kojima su >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << strašne stvari postale samo scenografija za proslavu života u svoj njegovoj bujnosti, dok je zavirivanje u mračne kute krivice, čini mi se, nekako ostalo ispod standarda Peščanika. Ali, kao da je umetnosti jedini cilj da bude učiteljica... Tako misli i Giuseppe Tornatore, koji još nije odlučio da li bi da bude naslednik Fellinija ili Roberta Benignija.
Tornatore je sa Baaria-om izgleda dostigao onaj nivo kada je autoru sadržaj samo povod za još jednu, sve jaloviju demonstraciju sopstvenog stila. Iako je radnja filma smeštena u jedan od najburnijih italijanskih perioda i u region u kome stvari „po defaultu" ne miruju- gradić Barija u Siciliji (a otuda i ono „kapija vetrova"), Tornatoreov film će vas ostaviti ravnodušnim ili, barem, poražavajuće mlako dotaknutim jednom tako vetrovitom, istorijskom i geografskom, epohom.
Kroz nepotrebno sabotiran hronološki tok priče (tek da bi se sa modernog sjašilo na post-moderno), GT kroz tri generacije Sicilijanaca prepričava šta se u pomenutom regionu dešavalo u periodu pre izbijanja II Svetskog rata, pa sve do ranih osamdesetih. U istorijsko-političkom smislu u fokusu je osnivanje i aktivizam komunističke partije, dok na planu fikcije prolazimo kroz dobro poznate matrice italijanske „familijarnosti" bogato natopljene strašću i drekom.
Iako se formalno radi o tri generacije, Baaria je zapravo priča o „srednjem" nosiocu, Peppinu Torrenuovi, koji od polupismenog berača malina i čuvara koza postaje buntovni komunista, čija se srčana borba tokom godina lagano gubi u sve administrativnijoj karijeri koja, na kraju, ne uspeva da ga uvede u italijanski parlament. Paralelno sa tim tokom, kroz aktere njegovog detinjstva (oca, brata, lokalne poslodavce), a potom i mladosti i zrelog doba (suprugu, taštu, decu, komrade) upoznajemo veselo-gorke sudbine koje krče sebi put kroz poprilično teške uslove života. Međutim, baš kao što glavni junak svoju priču započinje i završava trkom, tako i Tornatore bespotrebno brzo jurca kroz događaje. Na početku filma se to odvija toliko manično da ćete imati utisak da su se rolne filma izmešale i da zbog toga ne možete da pohvatate šta se i zbog čega dešava. Ovakav ritam ne prija nostalgičnoj atmosferi, koja dodatno trpi i zbog toga što Peppino, zapravo, ne uspeva da nam objasni čime je on zaslužio da bude junak ove priče. U njemu, pa i njegovoj političkoj karijeri, nema ničega posebno zanimljivog. On jeste malčice egocentrična dobričina, ali nije ni previše glup, ni previše pošten, ni previše neobičan da bi ostavio traga u vihoru života. On, zapravo, samo protrči kroz Tornatoreov film, baš kao i kroz svoj život, but not in a good way.
Oni koji u filmovima uživaju kao u razglednicama jednog doba ili jednog sveta i ovde će naći dovoljno prilika da ostanu bez daha, pre svega čarobnim pejzažima planinsko-ruralnih predela koji okružuju Bariju (film je sniman u blizini Palerma i u Tunisu), čijoj efektnosti će fantastičan saundtrak Ennia Morriconea samo dodatno doprineti. Nažalost, to je i najefektniji momenat ovog neinspirisanog i predugog filma.
Pogledaj vesti o: Fest
