Izvor: Blic, 12.Feb.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grabež i svađe među humanitarcima
Grabež i svađe među humanitarcima
Privilegije, korupcija, pljačka, podmetanja samo su neka obeležja većine humanitarnih organizacija koje zemljama Trećeg sveta danas pružaju pomoć. Humanitarne organizacije su veoma često poslednje utočište prevaranata. Jedan afrički izbeglica pita: 'Zašto se na svaki američki dolar pomoći mora da prikači i 20 Amerikanaca'. Zaposleni u UN su za dva dana primali više nego što su njihovi programi pomoći ugroženim obezbeđivali >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prosečnom Kambodžancu za 27 meseci trajanja programa. To su samo neke konstatacije iz knjige 'Gospodari siromaštva' Grahama Henkoka, (IP 'Plavi krug', Beograda, IP 'Neven', Zemun; Brankova 13-15, tel: 011/633-066; 430-809; 064/13-69-514) o kojoj je kritičar New York Times Book Review napisao: 'Kada bi knjige imale ruke, ova bi svoje ispružila da zadavi funkcionere Ujedinjenih nacija dok je ovi krišom, uvijenu u braon papir, budu čitali za svojim kancelarijskim stolovima'. Iz feljtona koji sledi čitaoci Blica će moći da steknu neke predstave o tome kuda odlazi novac koji svake godine prikupe najbogatije zemlje za pomoć najsiromašnijima na planeti.
Bilo bi, svakako, korisno da se samim žrtvama nesreće da mogućnost da odrede prioritete. To se, međutim, obično ne dešava. Posle izraelske invazije na Liban 1982. godine, mnogi palestinski izbeglički logori bili su ozbiljno oštećeni, što je stvorilo hitnu potrebu da se sagrade novi smeštajni objekti. Iako je za izbeglice to bilo prioritetno, onima koji su došli da pomognu izgradnja kuća nije delovala kao prioritet, možda zato što nisu bili posebno specijalizovani za ovaj aspekt zaštite izbeglica. Jedan posmatrač sa lica mesta komentariše:
'Niko nije bio gladan, nije bilo izgladnelih, ali jedna agencija koja je specijalizovana za pitanja prehrane zahtevala je da se postave terapeutski centri za prehranjivanje. Izgladnelih uopšte nije bilo, ali su oni, ipak, insistirali na tome da se ovakvi centri postave. Druge agencije u ovakvim slučajevima insistiraju da se osnuju sirotišta ili otvore ambulante zato što je to upravo njihova specijalnost. Možda takve agencije u Sjedinjenim Američkim Državama osnivaju sirotišta, a žele da pomognu Somalijcima ili Etiopljanima. Prema tome, šta će drugo uraditi nego da osnuju sirotišta? A u izbegličkim logorima obično nema mnogo dece bez roditelja.” Zbog ovakvog sukobljavanja među agencijama, lošeg planiranja i neadekvatnih odgovora na katastrofe, posle svake krize gladi, velikog priliva izbeglica i sličnih nesreća u Trećem svetu slede očajnički pozivi da se u budućnosti uspostavi bolja koordinacija. Ali, ne dolazi do bolje koordinacije čak ni kada se osnuju novi organi sa zadatkom da osiguraju bolju koordinaciju. Od 1971. godine, na primer, i po ceni od više od 30 miliona dolara koju su platili poreski obveznici sa Zapada, Ujedinjene nacije finansiraju Kancelariju za pomoć prilikom nesreća (UNDRO), čiji je mandat da mobiliše, usmerava i koordiniše međunarodne akcije spašavanja i da unapređuje aktivnosti sprečavanja nesreća, planiranja i pripremanja za njih”. Prema jednom mnogo proklinjanom poverljivom izveštaju koji su sastavili interni revizori u samom UNDRO-u, ova agencija je gotovo u potpunosti omanula u ispunjenju svog mandata: 'Uključivanje u koordinirane napore prilikom spašavanja bilo je veoma skromno, a ni ostale aktivnosti koordinacije nisu se odvijale prema planu. Iako je bilo mnogo putovanja, nisu napravljeni ni koherentni programi tehničke saradnje, niti su pripremljeni veći projekti. Većina planiranih istraživačkih aktivnosti kasnila je ili nikad nije ni pokrenuta, dok je aktivnost informisanja i finansiranja sastanaka ostala na ograničenom nivou. Ostale agencije sistema Ujedinjenih nacija nisu prihvatile lidersku ulogu UNDRO-a i ostvaren je veoma mali broj značajnih zajedničkih akcija.” Sam UNDRO upleo se u niz nepotrebnih troškova upravo one vrste koju je njegovo koordinatorsko delovanje trebalo da smanji ili potpuno eliminiše. Godine 1975, na primer, kao deo šireg programa jačanja kapaciteta Ujedinjenih nacija na polju komunikacija, UNDRO je potrošio 90.000 dolara za nabavku dva mobilna radio-prijemnika visoke frekvencije koji su bili namenjeni korišćenju za hitna izveštavanja o nesrećama na terenu. Ovi 'transveri”, kako su primetili revizori, upotrebljeni su samo jednom (i to neuspešno), 1976. godine, i od tada se nalaze u skladištu. Bilo je razgovora da ih UNDRO proda terenskoj službi Ujedinjenih nacija, ali do te prodaje nije došlo. Slično tome, još 1976. godine UNDRO je osnovao biblioteku sa ciljem da formira i ažurira referentni katalog i služi kao informativni punkt svim potencijalnim korisnicima. 'Ovi ciljevi nisu ostvareni”, konstatuju revizori.”Biblioteka nema upravu, ne postoji sistematična organizaciona struktura, nema kataloga (osim indeksnih kartica), a zaposleni u UNDRO-u retko je koriste. Ono što je još ozbiljnije jeste to što se, dok ostali koji se bave nesrećama redovno razmenjuju informacije sa naučnim istraživačima i dok se čuju predlozi kako da se razvije svetska mreža za razmenu informacija o nesrećama, UNDRO ne pojavljuje kao katalizator ovih napora; retko ko se obraća ovoj organizaciji, a UNDRO nema jasnu politiku odgovora na ono malo zahteva koji se upućuju ovoj organizaciji.
nasatviće se
