Izvor: Politika, 10.Sep.2015, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
FBI pratila Garsiju Markesa sve do Bele kuće
Gotovo četvrt veka po naredbi Edgara Huvera pravljen je dosije o kolumbijskom nobelovcu, bačene su ogromne pare a sakupljena je gomila beznačajnih podataka
Američka obaveštajna služba nadzirala je kretanja i kontakte kolumbijskog nobelovca Gabrijela Garsije Markesa gotovo četvrt veka. Da je najpoznatiji pisac latinoameričkog književnog buma bio pod tako dugom prismotrom „Velikog brata”, otkriva pre neki >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dan „Vašington post.” List je na svoj zahtev, uspeo da dobije niz dokumenata sa kojih je skinuta oznaka stroge tajnosti. Federalni istražni biro (FBI) ustupio im je 137 stranica dok je još toliko svojih zapisa zadržao u tajnosti, do daljnjeg.
Markes je imao 33 godine kada je sa suprugom i malim sinom stigao u Njujork (1961. godine) i kao dopisnik kubanske agencije Prensa Latina uselio se u hotel „Vebster”.
Edgar Huver, prvi direktor FBI, čovek koji je na čelu biroa ostao za vreme osam američkih predsednika, odmah mu je otvorio dosije i on je popunjavan slikama, kontaktima, prepisima iz novina čitave 24 godine, čak i kada je Garsija Markes stekao svetsku književnu slavu. Ali za postojanje dosijea nije se znalo sve do sada, a pisac „Sto godina samoće” mogao je tako nešto samo da nasluti.
Markesovo poznanstvo sa Fidelom Kastrom počelo je upravo tada kada se Kolumbijac zaposlio na kratko u Prensi Latini, i preraslo u intimno prijateljstvo kojim se pisac ponosio do kraja života (2014).
Kubanska agencija je osnovana 1959, ubrzo posle kubanske revolucije, na inicijativu argentinskog Kubanca Če Gevare, kako bi se na španskom jeziku „neutralizovala američka propaganda”. U njoj su na početku radili poznati novinari i mladi latinoamerički književnici. Uz Garsiju Markesa, tu su bili: Horhe Rikardo Maseti, Rodolfo Valš, Rohelio Garsija Lupo, Leonardo Akosta.
Kako su odnosi dve zemlje odlazili u dublji led, tako su Vašington i Havana gušili slobodni protok informacija i propagande.
Prensi Latini oduzeta je akreditacija u SAD 1969, a prethodno su kubanske vlasti zatvorile redakcije američkih novinskih agencija AP i UPI u Havani. Ali Markes se veoma kratko zadržao u Prensi Latini, pa ukidanje agencije nije osetio na svom džepu.
Na vest da mu je otac bio toliko dugo pod američkom prismotrom Rodrigo Garsija, stariji Markesov sin, kaže da ga to uopšte ne iznenađuje. Jer kako je rekao, evocirajući vreme hladnog rata i zaoštrenih odnosa sa Kubom, „Kolumbijac u Njujorku koji razrađuje tek otvorenu agenciju komunističke države mora biti više nego sumnjiv”.
Pisac je više puta primetio kako su ga dok se vraćao kući sa posla (1961) pratila dva čoveka koji su „međusobno komunicirali putem zvižduka” seća se Rodrigo Garsija, a prenosi američki list.
Pretpostavka da su to agenti Cije ili kubanske obaveštajne službe bila je u to vreme sasvim prirodna.
Garsija Markes je međutim vrlo brzo otpušten iz Prensa Latine, jer su kubanski državni službenici smatrali da nije dovoljno radikalan. Havana je htela eksplicitniji stav, što imajući u vidu Markesov bujni umetnički talenat, nije mogla da dobije od takvog pisca kakav je bio tvorac magičnog realizma.
U Kubi je tada plamsala postrevolucionarna frakcijska borba, a Gabrijel Garsija Markes nikada nije bio komunista sa crvenom knjižicom. Naprotiv, napisao je nekoliko tekstova sa puta po socijalističkim zemljama i nijedan nije bio čisto propagandno štivo. U Havani ga jednostavno nisu smatrali „pravim komunistom”.
Imao ili nemao člansku knjižicu, za FBI je on bio „crveni pisac” kao i mnogi drugi pre i posle njega.
I šta sadrži dosije o jednom takvom čoveku kakav je Gabrijel Garsija Markes?
Na samom početku opisuje se njegova veza sa Prensa Latinom u kojoj „rade komunisti i prokomunistički novinari”.
Dva meseca posle toga agenti ubacuju dopunu u tek otvoreni dosije u razjašnjavaju da je njegovo lično ime Gabrijel, a ne Hose, kako su prethodno mislili. Odmah potom agenti su ga pratili na suđenje jednom Kubancu koji je bio optužen za ubistvo. Markes je ovaj događaj pratio kao novinar, a u dosijeu piše kako Garsija Markes ima „užasnih teškoća sa engleskim jezikom” i da zbog toga, teško da može da prati šta se dešava na suđenju.
FBI opisuje i njegov fizički izgled. Konstatuju da je „sitne građe”, uskog lica i da nosi brkove. Kasnije tokom 24 godine, ovi opisi su se menjali. Ali brkovi su ostali.
Agenti su „iskopali” da Garsija Markes plaća 200 dolara mesečno za hotelsku sobu u kojoj živi sa suprugom i dvogodišnjim sinom. Niko mu nije došao u posetu, zaključuju sa žaljenjem.
Već nekoliko meseci kasnije, broj agenata oko Garsije Markesa se povećao. FBI je ugovorio privremeni posao sa još devetoricom doušnika sa zadatkom da obilaze kvart oko kubanske novinske agencije i motre na Garsiju Markesa. Kako je prolazilo vreme, tako su se menjali agenti na dosijeu Garsije Markesa, pa je svaki od njih u tajne dokumente ubacivao svoj pečat. Jedan je otkrio da je „De Markes, kolumbijski pisac vrlo prokastristički orijentisan”. Drugi izveštava da je Markes pratio rat u Angoli. „Kao da mu venama teče kubanska krv”, procenjuje ovaj agent. Gomila beskorisnih informacija, isplivala na videlo, govori o uzalud bačenoj gomili para radi prikupljanja beznačajnih i zastarelih podataka.
Ako se išta može izvući kao pouka iz dosijea o slučaju Gabrijela Garsije Markesa, to je da obaveštajci nisu u stanju da rade svoj posao i da su svetski zvaničnici na mnogo bolji način uspevali da na sebe ogrnu deo njegove slave. Garsija Markes nekoliko puta je bio gost u Beloj kući za vreme Bila Klintona. Bivši američki predsednik hvalio se da je „Sto godina samoće” pročitao još dok je bio student i da mu je to omiljeni roman. Kada je umro (april 2014) Barak Obama nazvao ga je „predstavnikom i glasom naroda Amerike”. Svet je izgubio jednog od najvećih vizionara, i jednog od mojih omiljenih pisaca –dodao je američki predsednik. Klinton je žaleći za Markesom napisao da mu je bila čast što je sa Markesom bio prijatelj punih 20 godina i što je imao priliku da upozna „taj briljantni um i veliko srce”. Pa kako onda ta dva predsednika nisu primetila da to srce i briljantni um, kucaju za Kastrovu Kubu, a doušnici su to javili u FBI?
