Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 15.Nov.2019, 17:25   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Krpare

Jedne zime, možda iste one kad je Loli Novaković na Evroviziji izmakla bronzana medalja, odlučeno je da i mi napravimo krpare. Pod je u svim prostorijama bio zemljan, odlično nabijen, začuđujuće ravan i postojan; čišćen je svakodnevno, a u sobi gde smo spavali bio je i pomazivan, jednom ili dvared nedeljno; posle te higijensko-estetske akcije, čiji je jedini i stalni protagonist bila moja mati, a gde je neiskorenjiva >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << prašina nakratko bila zamenjena mirisom vlage, pod je bivao crn i po njemu se nije smelo gaziti pola sata; na jednom ili dva mesta ta bi se skrama potklobučila i samo je čekala da neko pre vremena uđe, pa da mu na vunenim čarapama ostane potrkpa od blata, ne deblja od kore razvlačene za kolače, najčešće u obliku opalog lista, samo tamnija, dok bi na tlu ostao njen blizanac u smeđe-sivoj, prirodnoj boji Zemljine kore.

Patos od drveta shvatali smo kao nešto što pripada i priliči javnim mestima, kakvo je bila škola, pošta (umalo da je napišem velikim slovom, toliko sam joj se divio); mesna kancelarija imala je drveni patos, bioskop isto, ofarban crnom zaštitnom hemikalijom meni nepoznatog sastava i porekla; na njoj su se, kad bi Toša upalio svetlo, jer se film završio ili se traka otkinula, belasale - kao kesege na crnom dnu čuna - ljuske od suncukreta koje je publika složno, kao da je na nekoj mobi, bacala dole, bilo iz ruku kojima je otvarano zrno po zrno, bilo iz usne duplje onih koji su se izveštili da zubima raspolute ljuske, slepljene kao male školjke.

Suncukret je ili ispržen na tučanoj ploči zidanog šporeta, ili je konzumiran sirov, onakav kakav iz se farkaždinskog atara teretnim vagonima trancportovo u “Servo Mihalj” radi proizvodnje zejtina koji nije kupovao niko živi: naša je civilizacija počivala na masti.

Ali vratimo se krparama koje su obeležile dve zime, onu u kojoj je nejač donela istorijsku odluku da se imaju izatkati, i narednu kad je posle berbe kukuruza i posle klanja svinja u sobu napokon unesen razboj. Kažem “nejač”, jer su i moj baba i deda bili ravnodušni prema enterijeru, pa je odluku o krparama donela ženskadija, moja mati i baba, na predlog dvoje pionira koji su te vesele prostirke videli kod Kurjačkih, a koje su sobi davale izgled kao iz bukvara, u zasenak su bacale i ćilimove, i dozidnice, i moleraj. Krpare su nalik jedna na drugu, ali kao što na svetu nema dva čoveka, a da su im otisci prstiju istovetni, tako nema na celoj kugli zemaljskoj ni dve krpare koje bi imale iste šare, doklen milioni stanova u gradu imaju iste istijacke tepihe sa identičnim šarama.

Saglasnost je dala i baba. Opirala se svemu što je smatrala luksuzom, a luksuz joj je bilo sve osim soli, kvasca, gasa, pirindže i sirćeta, ali krpare nisu iziskivale nikakav trošak, sirovinu imamo, stare krpe ćemo nas četvoro derati u rezance širine jednog cola, izvežbali smo se da izvlačimo što duže pantljike, jer će tako naše krpare imati manje čvorova, pa su se u pravilne rojte pretvarala raznobojne košuljanke, iznošene cicane haljine, poneki svileni combine, svečane košulje kojima je istekao vek, čaršavi… Pantljike smo namotavali u klupčad: gledali smo gomilu kako raste i zamišljali koliko meteri krpara može iz toga da se istera.

Nisam više siguran, mislim da smo još uvek imali naš razboj, koji je valjda skinut sa tavana, ubrisan od prašine, ono što je pijanino u gospockoj kući, to je nama razboj, baba se, nakon bezmalo pola stoleća (ćilimove donesene u miraz sama je tkala, a to je moralo biti za vreme Prvog svetskog rata) ponovo našla pred pređom koju je stručno rasporedila i zategla. Kako se u Orlovat nisam nikad zapitao di je stajo njin razboj na kojem je buduća udavača tkala dva ćilima za prekrivanje kreveta u još neviđenoj kući, dvanaest kilometara daleko od njene, a u kojoj će provesti više od šezdeset godina?

Uh, vidim da istorija krparstva iziskuje više od jedne epizode: ovo što ja prostirem ispred vas isto su šarene krpare, nije crveni tepih iz Kana, ili onaj koji na aerodromskoj pisti u kišno podne čeka važnog gosta iz važne države; u krparama se smenjuju dunklije i liht pruge, dva-tri prsta široke, tu i tamo se ušunja neka uža šara, nastala od nekog sitnijeg parčeta tekstila: svi ti raznobojni sastojci krpara su košuljanke i aljine, neprepoznatljivi sudionici porodične istorije, a koji neće više nikad u vinograd, ni upolje, ni naplac - još će nekoliko puta biti na suncu, kad na Selištu budu prani, domaćim sapunom, velikim kao polutina ciglje, a na klupama koje će biti pobodene u peščani plićak Tamiša.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...