Izvor: Politika, 08.Okt.2011, 23:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li je Bitef Evrovizija
Odgovor na pitanje iz naslova potražili smo na okruglom stolu 45. Bitefa i „Politike“. Učestvovali su selektori Bitefa Anja Suša, Jovan Ćirilov, Barbara Sutof, Jan Gosens, Alja Predan, Nikola Jordanov, Pjotr Olkuš, Marija Karaklajić i naša urednica Vesna Roganović
POLITIKA: Koliko politika i država utiču na pozorišne trendove?
Jan Gosens: Ono što u celoj Evropi danas vidimo, posebno u zapadnoj Evropi, jeste da su političari ti koji dele. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Oni više nemaju ideja, ne vode neke realne razgovore, vrte se u nekim beskrajnim monolozima, više-manje govore sami sa sobom i krugom onih koji ih podržavaju, ne pokazuju put napred, ne rade zajedno i ako kulturnjaci to ne čine u društvu, onda to ne čini više niko. U Belgiji je situacija ista. Mi saveznu vladu nemamo već 400 dana. Tu smo prestigli i Iračane, još pre četiri-pet meseci. A na političkom nivou flamanski frankofoni političari više i ne telefoniraju jedni drugima i tako problemi ne mogu da se reše, jer ne samo da nema dijaloga između ljudi, oni čak ne znaju ni kako da dođu jedni do drugih. Tako da je to sada posao kulturnih institucija i umetnosti, ako mi to ne činimo, niko to neće činiti.
Evo vam jednostavan primer: mi smo najveće flamansko pozorište u Briselu, imamo naše frankofone parnjake, Nacionalno pozorište Belgije, oni su dva bloka od nas, praktično zgrade su jedna do druge maltene, ali kada se režiser frankofonog nacionalnog pozorišta i ja sretnemo, i kažemo, hajde da sarađujemo, hajde da napravimo koprodukciju i kada smo to pre šest-sedam godina zapravo uradili, to je bilo prvi put u istoriji naša dva pozorišta da je tako nešto učinjeno.
Politički govoreći, to se ne ceni preterano, ali umetnici i publika to žele. Ljudi dolaze u velikom broju. Frankofona publika dolazi u flamansko pozorište, u moje pozorište, a flamanska publika odlazi u njihovo nacionalno pozorište, jer to je prosto realnost našeg grada, mi živimo zajedno. Deset posto Flamanaca je danas u Briselu, 50 odsto stanovništva grada dolazi sa svih strana, iz istočne Evrope, drugih evropskih zemalja, Afrike, severne Amerike, a 40 odsto su frankofoni žitelji. Dakle, realnost našeg grada, svih naših gradova nije uvažena u političkom dijalogu niti u političkim strukturama, nego tu mi iz kulture možemo poslužiti kao svetionik. Možda će malo potrajati da dobijemo i političke sledbenike, ali ako mi to ne učinimo, neće učiniti niko.
Anja Suša: Mislim da je danas, na izvestan način, kada je o Srbiji reč, teže nego devedesetih, što se tiče odnosa politike prema kulturi. Jer devedesetih tadašnju vlast kultura nije zanimala, nije je doživljavala kao polje bilo kakve opasnosti, kao delatnost koja zaista može da ugrozi nekoga. U tom smislu tu je, paradoksalno, postojao izvestan prostor bez nadzora. Zvanične institucije su bile potpuno pod kontrolom režima ali je bio vrlo razvijen nevladin sektor, bilo je fondova, mimo državnih, iz kojih se mogla finansirati potpuno drugačija kultura i tadašnja nezavisna scena je bila vrlo živahna i svašta zanimljivo se tu dešavalo. Sada ti fondovi ne postoje. Finansiranje kulture je jako vezano za državu i njene resurse, a naša država nema kulturnu strategiju, niti se uopšte bavi razvijanjem kulturne strategije, tako da se sve manje-više svodi na neke slučajnosti i pojedince.
Postoji stalna opasnost da nekakav zanimljiv, inovativan projekat koji se dešava u oblasti pozorišta ili kulture neće biti adekvatno prepoznat. Mi smo u ovom trenutku, na vrlo brutalan način, bačeni na tržište, što ne pogoduje nijednom obliku umetnosti, koja ne može da opstane u tržišnim uslovima i da se vrednuje isključivo na osnovu tržišnih parametara. Neoliberalni koncept društva koji je u ozbiljnoj progresiji diktira iste takve, tržišne kriterijume kojima se kultura evaluira. To je sada mnogo opasnije nego ono što nam se dešavalo devedesetih, kada je makar postojao taj alternativni kulturni front, koji je omogućavao smelim tendencijama u umetnosti da dođu do izražaja. Sada se sve ponovo svelo na institucije, koje jako zavise od države, a država nema para i ne želi da ulazi ni u šta što je rizično i što ne može da opstane na tržištu.
Marija Karaklajić: Mada je ekonomska situacija u državi takva kakva je, naravno, kulturni život ne može prestati da postoji, treba biti inovativan, tražiti možda neke alternativne izvore finansiranja. Da li je to sponzorstvo, da li su to koprodukcije? Moguće je da jedan od budućih puteva Bitefa upravo leži u koprodukcijama: ili sa drugim festivalima, ili, kada je reč o Bitef teatru, u koprodukcijama sa drugim pozorištima, ne obavezno iz regiona, pošto smo svi iz evropskog konteksta, nego i sa drugim pozorištima iz Evrope. Takva praksa na velikim internacionalnim festivalima postoji već dugo, ona donosi ne samo finansijske olakšice za pozorišne festivale koje ulaze u koprodukcije, već omogućava da se ljudi iz različitih kulturnih sredina povezuju. I to je jedan od načina da različite kulture stupe međusobno u dijalog i da nešto zaista razmene radeći na vrlo konkretnim projektima. Druga mogućnost koju vidim jeste možda još jače povezivanje sa lokalnim. Praksa na međunarodnim festivalima jesu i posebni programi koji tematizuju probleme i fenomene koji su tipični za lokalnu zajednicu, u kojoj se festival održava. Naravno, uvek postoji problem finansijskih sredstava, ponekad čak i političke volje, ali kada već govorimo o programskoj promeni koncepta Bitefa koja se desila ove godine, mislim da treba razmišljati u kontekstu ekspanzije festivala, i programski i produkcijski.
Pjotr Olkuš: Ne znam da li su koprodukcije pravi način da se napravi dobar festival. Alja, izvini, znam da vaše pozorište radi mnoštvo koprodukcija, ali često je taj put koprodukcija put unifikaciji pozorišta, a mislim da kriza, mala kriza pozorišta u Poljskoj, jeste izazvana upravo koprodukcijama. Starija generacija velikih režisera poprimila je potpuno evropski karakter i prestali su da budu zanimljivi za nas, za ljude koji žive u Poljskoj. Stoga sada postoji mnoštvo novih režisera koji su mojih godina i koji protestuju protiv te situacije. Pozorište je postalo kao neka globalna banka. Imate različite kreditne linije i različite festivale koji pokušavaju da učine nešto različito, kao ovi mladi umetnici.
Jan je rekao, i u pravu je, da veliki evropski festivali, danas nisu pravo mesto gde idete ako hoćete da vidite nešto zanimljivo. Najveći pozorišni festival u Poljskoj jeste festival „Dijalog“ u Vroclavu i oni su počeli pre tri-četiri godine da prikazuju koprodukcije, i to je za mene bilo iznenađenje. Kada sam tamo otišao video sam iste komade koje sam video i ranije. „Gardenija“, recimo, videćemo je i ovde, za dve godine videću je na sledećem festivalu. Te se pitam šta će nama onda u Poljskoj uopšte umetnost? Možda je bolje jednostavno platiti ljudima iz Evrope da nam dolaze, što je paradoks. Jer svaka evropska zemlja jeste veoma ponosna na svoj nacionalni film, filmsku scenu, ali smo ponosni i na koprodukciju u pozorištu, ne znam zašto. Zašto je u filmu važno imati produkciju na poljskom jeziku, sa poljskim glumcima i poljskim režiserom a to nije važno u pozorištu? Možda sad malo odlazim predaleko, ali zaista verujem da koprodukcije nisu najbolje rešenje za sve.
Marija Karaklajić: Lokalna situacija u Srbiji potpuno je drugačija od situacije u Poljskoj. Srbija nije deo Evropske unije, ne znamo kada će postati i još uvek pati od posledica dugogodišnje izolovanosti. Tako da koprodukcijski model u bivšoj Jugoslaviji uopšte nije zastupljen i to je nešto potpuno novo, i jedan od načina da se, ne samo Srbija, već i druge zemlje bivše Jugoslavije, otvore, kako prema Evropi, tako i jedna prema drugoj. Kada govorim o koprodukciji ne mislim da treba da obezbeđujemo sredstva da bismo zvali velike evropske reditelje, velike rediteljske zvezde da režiraju kod nas, već da pokušamo da u okviru šire kulturne zajednice, kojoj svi pripadamo, promovišemo određena imena i načine rada, određene produkcijske modele koji se, naravno, razlikuju od produkcijskih modela koji preovlađuju u Evropi. Mislim da su reditelji kao što je Oliver Frljić, koji rade u celoj bivšoj Jugoslaviji, pokrenuli taj talas, taj način razmišljanja o pozorištu. I opet, to je pojedinačan slučaj. On radi u različitim pozorištima, ali njegove predstave nisu zajedničke produkcije tih pozorišta.
Alja Predan:Postoje dve vrste velikih međunarodnih koprodukcija. Ja sam radila u Cankarjevom domu i koproducirala sam velike stvari, od Kastelučija do Pipinga Toma. To su te velike međunarodne koprodukcije koje jesu stvarno kao međunarodna banka, gde tebe zovu samo da uložiš pare, a na ostalo uopšte nemaš nikakvog uticaja: ni ko će da bude tamo, ni gde će to da se radi, niti šta će biti smisao toga. Tvoja je privilegija samo ta da među prvima dobiješ tu predstavu, da je prezentiraš pred svojom publikom. To je jedan način, koji se svodi na velike institucije, velika imena i bogate koproducente. Drugi način koproduciranja je mnogo propulzivniji, to su koprodukcije koje se zbivaju između različitih en-džioa. I tu ima toliko prožimanja, ne samo da se ulože zajedničke pare, nego dođe glumac pa tamo glumi, uzmu scenografa odande, reditelja odavde, proba se tamo, proba ovde, igra se tamo, a ovde, što je puno elastičnije i bolje, i mnogo više odjekne nego ta komercijalna prestižna koprodukcija. Frljić je apsolutno zvezda na području Jugoslavije – neću više da govorim o bivšoj Jugoslaviji, kao što je Borka Pavićević rekla, „nema bivše Jugoslavije, postoji samo Jugoslavija“ – njega svi zovu da režira svuda. Ali, da se napravi neka jugoslovenska koprodukcija, mislim da je to potpuno nemoguće u ovim vremenima. Mislim da su sve države toliko uklopljene u te svoje modele i da se kultura u našem regionu uopšte nije menjala, tako da je i taj socijalistički model koji postoji nedirnut. Dvadeset godina on sprečava povezivanje. Barem kod nas je tako: mi nismo promenili sistem u kulturi, mi smo se apsolutno prilagodili novim uslovima. Međutim, jedino što je novo jeste to što nam se nameće ta neoliberalna kapitalska logika, uskraćivanje para...
Jan Gosens: Razumem problem na koji ste ukazali. Ne mislim da je koprodukcioni sistem taj koji treba kriviti, ono što ste vi opisali više je posledica, po mom mišljenju, svojevrsnog neoliberalnog sistema zvezda koji se širi, rekao bih, nažalost. Neki poljski režiseri su takođe tu ukoračili. Istovremeno koprodukcije mogu biti dobar način da se postignu rezultati do kojih inače sami ne možete doći kao režiser ili kao institucija. Kao prvo, postoje finansijske realnosti, a finansijska realnost je u celoj Evropi takva da ne možete sačinjavati više određene produkcije ako se ne udružite sa nekim. A početna tačka, po meni, mora biti umetnička. Moramo misliti na sadržaj. Ja sam jako zainteresovan da u Briselu započnem koprodukciju sa režiserima iz delova Evrope o kojima inače u Briselu ne čujemo dovoljno, potrebni su nam ti glasovi. Mi smo u samom centru moći Evropske unije, ali čujemo samo taj neoliberalni evropski glas koji nam stalno viče u uvo i brani evropske projekte, tvrdeći da je to jedini pravi put, ali ne postavlja nikakva pitanja kada je posredi vrsta Evrope kakvu gradimo i kakvoj se krećemo. Kada ja putujem po Evropi, ili kad odem u Poljsku, ili ovde, ja čujem različite glasove i te glasove takođe treba čuti u Briselu. I to treba da bude početna tačka za koprodukciju briselske kulturne institucije i neke poljske. U tom smislu to je dobro.
Anja Suša: Kad je o Bitefu reč, nije problem samo u odnosu države prema festivalu koji je do sada manje-više uvek bio dovoljno dobar da festival opstane. Bitef nikada nije bio toliko finansijski ugrožen kao neke druge institucije kulture, hvala bogu. Nadam se da neće ni biti. Ali ono što je veći problem i čega treba da budemo svesni jeste horizont očekivanja od Bitefa koji dolazi od takozvane kulturne javnosti, od kulturne elite, a koja je, zapravo, žalosno konformistička i konzervativna. Mi se svake godine osećamo kao da nekome treba da udovoljavamo. Recepcija festivala je često potpuno impresionistička, ne počiva ni na kakvoj teorijskoj ni intelektualnoj platformi koja dolazi iz savremene umetnosti, i uopšte iz savremenog teatra, i koja je u stanju da ga na adekvatan način razume. Moram priznati, ovo će sad možda zvučati prepotentno, ali ja sam, nažalost, prestala da čitam većinu kritika o ovom festivalu i prestala sam da gledam emisije koje se bave ovim festivalom, zato što unapred znam šta će ko da napiše. Ne zbog stava o predstavama, čak i kada su neke predstave pozitivno ocenjene i kada dobiju pozitivan „fidbek“, nivo analize i percepcije predstava je zaista vrlo često neadekvatan. Mislim da ljudi ne raspolažu neophodnim instrumentarijumom, a često ni dobrom voljom, da razumeju sve ono što ovaj festival pokušava da im ponudi. Funkcija festivala nije u tome da bilo kome ugađa, jer ja vrlo često pomislim šta bi ti ljudi koji konstantno imaju nešto protiv Bitefa voleli da vide. Koja je to vrsta pozorišta? Jer je ovogodišnja selekcija toliko raznovrsna da mislim da pokriva sve pravce u kojima se danas kreće savremeno pozorište. Mislim da takvo pozorište verovatno i ne postoji. Takvo pozorište se nalazi u nekoj njihovoj imaginaciji ili počiva možda na nekom optimizmu pamćenja i temelji se na ličnom ukusu. Ja sam davno odustala od te ideje da Bitef uopšte bilo kome udovoljava, ponajmanje nekoj širokoj grupi ljudi koju ne umem tačno ni da identifikujem. Mislim da je funkcija festivala da pruža informacije, a sad svako može da odabere kako će se odrediti prema toj informaciji, mislim da je to primarna funkcija Bitefa. Ove godine smo to radili u dva pravca, što bi se reklo, od spolja ka nama, ali i od nas ka širem evropskom kontekstu. To mora biti rečeno i mislim da je to jedini, zaista jedini mogući pravac kretanja ovog festivala u budućnosti, ako želi da ostane veran svom izvornom konceptu.
Marija Karaklajić: Opet se vraćamo na problem izolovanosti i nedostatka informacija. Svi oni koji Bitefu ove godine zameraju provincijalnost ne shvataju da umetnici iz bivše Jugoslavije, uz retke izuzetke, gotovo uopšte nisu prisutni na evropskoj međunarodnoj sceni. Nije reč o tome da ne postoji interesovanje međunarodnih programatora i kuratora za scene sa ovih prostora, već pre svega o nedostatku informacija i mogućnosti da vide te produkcije koje se ovde prave. Tako da je ta misija Bitefa ove godine izuzetno značajna, jer je zaista reč o tome da se stvori jedna platforma kako bismo taj prostor bivše Jugoslavije učinili vidljivijim na međunarodnoj pozorišno-festivalskoj sceni. Ukoliko se to ne učini organizovano, ukoliko se ne podrži, teško da bilo ko od programatora velikih festivala može da izdvoji dva dana da bi došao u Beograd i pratio predstave na redovnom repertoaru. Ljudi nemaju vremena da putuju po Evropi od jednog grada do drugog, u recimo bivšoj istočnoj Evropi, i gledaju te produkcije, jednu po jednu. Zato je jako bitno da programatori mogu da pogledaju sve te predstave na jednom mestu.
Borka Golubović-Trebješanin
objavljeno: 08.10.2011.
Pogledaj vesti o: Evrovizija 2015
