Izvor: Glas javnosti, 01.Jun.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve mi je kao san
Jovana Janković, voditeljka tek završenog takmičenja za Pesmu Evrovizije u Beogradu, žena je o kojoj se ovih dana najviše priča i piše, mada je već godinama ukras malih ekrana. Pleni širokim osmehom ala Džulija Roberts i voleo je neko ili ne, ne može joj se poreći sposobnost da ljudima uliva pozitivnu energiju. Voditeljka „Jutarnjeg programa“ Javnog servisa od dvanaeste do sedamnaeste godine uspešno je trenirala rukomet i tri godine zaredom bila najbolji igrač Beograda i Srbije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << te ne čudi energija sa kojom je ušla u najveće evropsko muzičko takmičenje.
Veliko je iskustvo biti voditelj Evrosonga?
- Ma koliko sam sve to priželjkivala i nadala se, bilo mi je neverovatno, nedostižno i nerealno, kada mi je ponuđeno da budem voditelj Evrosonga. I sada, nedelju dana posle svega ne verujem da sam to ja radila, sve mi je kao san.
Kako si ti u RTS-u izabrana kao predlog za Evrosong?
- U ovoj kući je pregršt žena koje bi na najvišem nivou odgovorile tome zadatku, od Nataše i Maje, preko Marije Kilibarde i Dušice Spasić do Olje i jedne i druge... Nemam utisak da sve dolazi meni. Prihvatila sam „Jutarnji program“ i ustajanje u pet ujutru u trenutku kada 99 odsto mojih koleginica to ne bi radilo. Dobila sam posao koji je jedan od „neatraktivnih“. E, sad, što smo Srđan i ja tim „Jutarnjim programom“ „napravili posao“, pa je on dobio na kredibilitetu... Sada bi taj program radila svaka moja koleginica.
Šta će ti ostati kao najzanimljivije sećanje vezano za Evroviziju?
ČOKOLADNE BANANICE U KOLIMA
- Nemam poroke, čak sam davno prestala i da pušim, ali volim slatkiše i paste. Raznih testenina i pasti ne bih mogla da se odreknem ni da moram. Za moju „dobru liniju“ zaslužna je mladost, ali ne smem ni da pomislim kako ću se za pet godine pretvoriti u čudo. Od pasta - sve volim, a od slatkiša omiljene su mi čokoladne bananice. Uvek ih imam celu kutiju u kolima.
NE PRAVIM SEBI PAKAO OD ŽIVOTA
- Živim od danas do sutra, ne pravim planove za narednih 10 dana. Opušta me to što nemam pritiske. Ne pravim pakao sama sebi od života. Ako mogu da stignem nešto, dobro, ako ne-bože moj. Najviše volim da budem kod kuće, da sedim sa dečkom i ne radim ništa. Trudimo se da kad god imamo priliku odemo negde na vikend. Da pobegnemo na dva-tri dana... Volim kad Saša i ja sednemo u kola i odemo u prirodu.
Kao najveća anegdota ostaće ona s mojim haljinama. Imala sam želju da sarađujem sa libanskim kreatorom Zuhairom Muradom. On važi za najboljeg dizajnera gala večernjih haljina koje su i seksi i moderne. Kontaktirali smo ga i on je bio oduševljen i pristao je na svaku vrstu saradnje. Tako je dogovoreno da Ivana Rabrenović, stilista i ja, putujemo u Liban i odaberemo ih. Tog dana, kada smo trebale da krenemo javlja se Ivana i kaže da je prijateljica njenog prijatelja upravo došla odande jer je izbio neki rat. Setim se da sam nekoliko dana ranije pitala u ambasadi kada smo išle po vizu, je li tamo mirno i da su mi rekli da turisti idu tamo i vraćaju se svakodnevno. I sad, pred polazak ovakva priča! Okrenem Muradovu asistentkinju koja mi kaže da su neki štrajkovi, ali da krenemo, pa da se iz Atine javimo - samo da potvrdimo detalje. Kad smo stigli u Atini sačekala nas je čitava delegacija da nam kaže ne možemo da letimo za Bejrut jer je aerodrom blokiran. Rešenje je bilo da prespavamo u Atini, pa nastavimo sutra kada se stvari srede. Kad smo ujutru ustale na „Juronjuzu“ kažu da je tamo rat. Tako smo se istog dana vratile u Beograd. Nismo bile presrećne zbog toga što smo izbegle građanski rat, već razočarane što nema haljina.
Posle toliko vremena provedenih zajedno šta je istina o tvom odnosu sa Željkom Joksimovićem?
- Nas dvoje smo jako lepo sarađivali, iako smo dva potpuno različita temperamenta, koji se teško usklađuju. Svako je na svoju ruku i svako misli da je pametniji od ovog drugog, te da je njegov predlog bolji. Ali posle nekoliko dana takvog nastupa shvatili smo da je cilj zajednički. Ako hoćemo da budemo dobri - moramo oboje da budemo dobri. Kako smo poslednjih dvadesetak dana, po 13-14 sati - dakle gotovo po ceo dan bili zajedno, što vežbavajući scenski pokret sa Ivicom Klemencom, što prolazeći kroz scenario, sprijateljili smo se istinski.
Ovih dana drugačije se piše o tom prijateljstvu.
- To me potpuno baca u depresiju. Kad ne mogu ništa spektakularno da ti nađu, kad nema mane, krenu da ti uništavaju život. E, to me izluđuje. Imam stabilan privatni život već pet godina i meni takve stvari ne trebaju. LJudi nemaju pametnija posla i to me dovodi do ludila. Nije korektno, a još je neistina, nije mi jasno zašto kadgod neki posao rade muškarac i žena oni moraju da se dovode u vezu. Ali, sem tih zluradih komentara nekih novinara, sve reakcije su pozitivne. Dobar je osećaj kad imaš podršku nacije. S druge strane, da smo mi kao voditelji zakazali bila bi nacionalna sramota, a sve je to pride i mogo koštalo, i gledalo više od 100 miliona ljudi.
Šta sad?
- Radiću i dalje „Jutarnji program“ već od sledeće nedelje. Najteže će mi biti da vratim bioritam na stari sistem funkcionisanja. Da ponovo ležem u devet -deset i ustajem u pet ujutru. Najvažnije je da izmeriš šta ti je važno u životu. Od kada sam odlučila da ću raditi Jutarnji program, na to gledam ultrapozitivno. To leganje rano mi je super, najzdravije se spava baš od 10 do pet ujutru. Imam dečka koji voli taj život sa mnom. Kada pođem na spavanje, on čita ili radi nešto. Nemam raskorak, nemam pored sebe nekoga ko me juri da stalno negde izlazimo. Izlazimo kad nam se izlazi, uglavnom vikendom. Ali ko od normalnih mladih ljudi koji imaju ozbiljan posao može da izlazi preko nedelje. Ništa meni ne nedostaje u „Jutarnjem programu“ jedino što on nije glamurozan, nego je nekako prisan. Što meni i odgovara. Nema glamura u Srbiji. Mala smo zemlja u kojoj nemamo velike plate da vodimo neki život na visokoj nozi. Status zvezde podrazumeva da ti to i finansijski možeš da izguraš. Nismo takva zemlja.
