Izvor: TvojPortal.com, 20.Jan.2012, 20:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ZAŠTO SRBIJA, A NE EVROPSKA UNIJA
Izvor: dss.rs Knjiga „Zašto Srbija a ne Evropska unija“ je nastala iz razgovora koji je Vojislav Koštunica vodio sa članovima Fonda „Slobodan Jovanović“. U knjizi su razmotrene mnoge važne teme sa kojima se Srbija suočava. Reč je Kosovu, Evropskoj uniji, privrednom razvoju, Republici Srpskoj, velikim silama, zatim o nacionalnoj kulturi i značajnim ličnostima kao što su patrijarh Pavle, Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Emir Kusturica. Ono što povezuje i čini >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << suštinsku nit u celom razgovoru jeste pitanje budućnosti Srbije, odnosno stav da politička i vojna neutralnost predstavlja najbolji i najsigurniji put kojim Srbija treba da ide. „Pečat“ objavljuje delove koji su sadržani u više poglavlja knjige.
ODNOS SRBIJE I EU
Odnosi Srbije i EU biće nesumnjivo stalna i važna tema u srpskoj politici.
Danas je pitanje odnosa Srbije i EU svedeno na površnu propagandu i primitivni obračun vlasti i njenog „nevladinog sektora“ sa svima koji bi hteli da postave razumno pitanje o mestu Srbije u Evropskoj uniji. Dok se u samim članicama EU vodi odgovorna i otvorena rasprava o odnosu suverenih država prema briselskim institucijama i briselskoj birokratiji, kao i o sudbini same EU, dotle se kod nas može čuti samo snishodljivo i podaničko zaklinjanje da Srbija neće skrenuti sa evropskog puta.
Pogrešno je i kratkovido odnos Srbije i Evrope svesti na današnju ideološku i propagandnu buku da EU nema alternativu. Srbija je stara evropska država, nikada u istoriji nije bila izvan Evrope, kao što je i sama Evropa starija od Evropske unije. Zbog toga treba uvek na umu imati razliku između pojma Evrope i birokratije EU. Od samog nastanka srpske države otvoreno je suštinsko pitanje na koji način Srbija treba da uredi svoje odnose prema Evropi i evropskim državama. Moramo uzeti u obzir da se pitanje našeg nacionalnog identiteta vekovima prelama između ostalog i kroz uticaj važećih evropskih merila i načina na koje je Srbija kroz istoriju reagovala na evropske uticaje. Zabluda je misliti da je tokom istorije evropski uticaj i pritisak na Srbiju bio manji nego što je to danas. Ali, istina je da je u prošlosti srpski narod pronalazio pravi način i meru da sačuva svoj nacionalni identitet. Razvijena i napredna Evropa je uvek predstavljala snažan magnet koji je privlačio Srbiju. Istovremeno, postojala je svest o samobitnosti srpskog naroda i snažna volja da se sačuvaju temeljne nacionalne vrednosti. U tom rasponu između privlačnosti razvijene Evrope i nacionalne samosvesti da se sačuva naš identitet tražio se najbolji odgovor za pronalaženje pravog mesta Srbije u Evropi. Tokom istorije u našem narodu je bilo široko prihvaćeno shvatanje i stav da je Srbija Istok Zapadu i Zapad Istoku, a taj stav svedoči o tome da je tražena i pronalažena prava mera i mesto Srbije u Evropi.
Ako se imaju u vidu najnovija iskušenja i problemi u odnosima sa Evropom šta bi mogla da bude osnova nove politike Srbije prema Evropskoj uniji?
Uveren sam da je to politika trajne političke i vojne neutralnosti Srbije. Najpre, da pođemo od toga da nas neutralnost ne konfrontira, već naprotiv omogućava saradnju sa EU. Sada je naravno glavno pitanje kakvu vrstu saradnje između Srbije i EU podrazumevamo pod politikom neutralnosti. Mora biti jasno da je to saradnja na osnovu čistih računa. Dakle, reč je pre svega o ekonomskoj saradnji, a čist račun je alfa i omega svake uspešne ekonomske saradnje. U našem nacionalnom i državnom interesu je da imamo razvijene i što bolje ekonomske odnose sa Briselom. Isto tako nema sumnje da trgovina i posao ne poznaju granice, odnosno da će svaka zapadna firma koja može da zaradi u Srbiji, rukovođena logikom profita i te kako hteti da posluje u našoj zemlji.
Drugim rečima, politička i vojna neutralnost nam omogućava da istovremeno čuvamo svoje nacionalne interese i da imamo razvijenu saradnju sa EU. Ta politika omogućuje takođe stalno strujanje uticaja i ideja sa Zapada, kao i da Srbija sačuva svoju samobitnost, svoj nacionalni identitet, nacionalnu kulturu i svoje tradicionalne vrednosti. Nema sumnje da u savremenom svetu i modernoj komunikaciji razvijena ekonomska saradnja povlači za sobom i kulturnu, naučnu, prosvetnu, umetničku saradnju. I to je dobro i važno. Ali zemlja koja je proglasila i kojoj je međunarodno prihvaćena i priznata politička i vojna neutralnost, sve te prirodne uticaje može da sabere i održava u dobroj ravnoteži koja doprinosi njenom razvoju, a ne dovodi u pitanje njenu posebnost, vrednosti i tradiciju.
Aktivna politička i vojna neutralnost može snažno da podstakne razvoj Srbije i ne treba imati bilo kakvih iluzija da je odbrana državnih interesa moguća bez snažnog privrednog razvoja. Zaštita državnih interesa ne može se svesti samo na ekonomsku računicu, jer bi to bilo pogrešno, ali je istina da je ekonomski razvoj zemlje najbolji način da se brane pojedinačni interesi građana i cele Srbije.
Zastupnici evroatlantskih integracija u Srbiji pak smatraju da je realnost da Srbija postane ne samo član EU, već i član NATO.
Razumljivo je da velike sile imaju svoje interese i da po pravilu ne biraju sredstva da ih ostvare. Najjednostavnije je proglasiti da su interesi velikih sila realnost, a srpski interesi – iluzije. Ali, evo, pođimo i od tih pretpostavki. Ako su interesi velikih sila realnost, život nas uči da se realnost menja. Nisu Vašington i Brisel prve i jedine sile koje poznaje istorija. I pre njih Srbija se suočavala sa raznim silama koje su kroz istoriju bile realnost, pa je realnost sveta i realnost tih sila bila privremena. Mnogi srpski interesi su smatrani iluzijama, a ispostavilo se da su naši nacionalni ciljevi, pa i snovi postajali stvarnost. Šta su sve velike sile 1804. godine mislile o moći Turske i iluzijama srpskih ustanika? Realnost je dugo i strpljivo menjana, a onda je 1912. godine maltene preko noći započelo uspostavljanje novih, prirodnih granica srpske države. Drugim rečima, politička i istorijska realnost se stvara i menja, a ona se ne može ni stvarati, ni menjati u našu korist ako nemamo neophodno nacionalno samopouzdanje i samosvest o našim legitimnim interesima, koji su utemeljeni u vekovnom postojanju srpske države.
Danas nije na dnevnom redu i ne traži se na delu herojstvo sa kojim je obnovljena srpska država pre dva veka. Reč je sada o jednoj sasvim drugačijoj potrebi, potrebi vođenja razumne politike neutralnosti. Reći da je nerealno da vodimo politiku neutralnosti svodi se na nešto što se ne može drugačije definisati nego kao kompleks inferiornosti. Tvrditi da je politika neutralnosti nerealna znači isto što i reći da Srbija ne može normalno da sarađuje sa SAD-om i EU, već da mora da prihvati njihovo starateljstvo i da mora da bude pod njihovim stalnim nadzorom.
Kada bi Narodna skupština pored vojne neutralnosti, koju je proglasila svojom deklaracijom krajem 2007. godine, proglasila danas i političku neutralnost Srbije, kakav prigovor bi zapadne sile mogle da upute Srbiji? Politička neutralnost ne sadrži ni najmanju pretnju bilo kome i ne podrazumeva ni najmanji stepen agresivnosti. Naprotiv, reč je, kako i samo ime kaže, o neutralnosti. Šta je onda u tome nerealno i ekstremno? Zbog toga nam ipak nijedna država, pa ni najveće, ne mogu stavljati opravdane prigovore.
Kada govorite o političkoj neutralnosti stiče se utisak da težište stavljate pre svega na odnose sa Evropskom unijom?
Tačno, zato što je sadašnji cilj Srbije da postane članica EU. U odnosu na taj cilj nova politika bi se sastojala u formalnom proglašavanju političke neutralnosti. Naravno, politička neutralnost Srbije umnogome je širi pojam od odnosa koji treba uspostaviti između Srbije i EU, ali politiku neutralnosti treba započeti najpre prema Evropskoj uniji i dosledno je proširiti na druge države i njihove saveze.
Postojeća vojna neutralnost Srbije se pre svega odnosi na NATO, jer drugog vojnog saveza danas u svetu i nema. Načelno gledano naša zemlja je vojno neutralna i prema svim novim i mogućim vojnim savezima. A kada se postavi pitanje šta smo izgubili time što smo već četiri godine vojno neutralni, odgovor je jasan da ne može biti jasniji. Ne samo da nismo ništa izgubili, nego smo na dobitku. Tako bi stvari stajale i da smo pre četiri godine proglasili političku neutralnost. Nijedan građanin Srbije ne sme i ne treba da gine po ratištima širom sveta zarad tuđih geostrateških interesa. Treba prvenstveno da brinemo o razvoju i bezbednosti Srbije. A to možemo ako smo vojno i politički neutralni. Vremenom i velike sile mogu pronaći dobre strane političke i vojne neutralnosti Srbije.
SRBIJA, SAD i RUSIJA
Ako se u ovom trenutku politička neutralnost pre svega odnosi na EU, a vojna na NATO, na koji način urediti odnose sa SAD-om?
U poslednje dve decenije interesi Srbije i SAD su se u mnogo većoj meri suprotstavljali nego što su se podudarali. Nema sumnje da iza proglašenja jednostrane nezavisnosti Kosova u prvom redu stoje interesi SAD. S druge strane, postoji i važan primer uravnoteženog delovanja SAD-a na Balkanu. To je Dejtonski sporazum, čak ako uzmemo u obzir i neke njegove kasnije antidejtonske izmene. Interesi srpskog naroda su ovim sporazumom u najvećoj meri poštovani. Postojanje Republike Srpske o tome najbolje svedoči. Jasna ideja i čvrsta volja srpskog naroda da stvori Republiku Srpsku u mnogo čemu nam mogu biti poučni. To znači da bi jasna ideja i jasna politika neutralnosti Srbije mogla vremenom da otvori nove odnose sa SAD-om. Nama je zapravo potrebno svojevrsno redefinisanje odnosa sa Vašingtonom. Srbija ne može promeniti politiku SAD-a prema Balkanu, ali može politikom neutralnosti postepeno nabolje menjati naše međusobne odnose.
Srbija po tome svoju političku neutralnost treba najpre da gradi u odnosu na EU, a vojnu u odnosu na SAD, to jest NATO. Kakvi onda odnosi treba da budu prema Rusiji?
Politička i vojna neutralnost podrazumeva da Srbija neće praviti formalne državne i vojne saveze. U tom smislu Srbija svoj državni i vojni suverenitet u potpunosti zadržava. Ali kao što je veoma korisno da neutralna Srbija ima razvijenu ekonomsku, kulturnu, naučnu, obrazovnu i umetničku saradnju sa EU, odnosno i sa Briselom i sa Vašingtonom, isto tako se podrazumeva da tim oblicima saradnje treba na poseban način negovati i unapređivati tradicionalno snažne veze između Srbije i Rusije.
Nije reč samo o činjenici da Rusija nikada nije napala ili bombardovala Srbiju, već da je naprotiv kroz istoriju više puta podržavala legitimne interese srpske države. Ne radi se samo ni o tome da je zahvaljujući principijelnoj podršci Rusije sprečeno da u Savetu bezbednosti bude usvojen Ahtisarijev plan o nezavisnosti Kosova, što za našu dugotrajnu borbu za očuvanje Kosova ima neprocenjiv značaj. Valja imati na umu da su srpski i ruski narod kroz istoriju bili sudbinski povezani, kao i da je Srbija u Rusiji u nekim od najvećih iskušenja imala i saveznika i zaštitnika.
Neutralna Srbija može pogotovo da unapredi privrednu saradnju sa Rusijom, posebno preko Sporazuma o slobodnoj trgovini. Ta saradnja može da bude snažan oslonac privrednog razvoja Srbije. U svakom slučaju politički i vojno neutralna Srbija po prirodi stvari imala bi neuporedivo bolje odnose sa Rusijom, nego Srbija koja bi postala deo evroatlantske zajednice.
KOSOVO I METOHIJA KAO PRELOMNA TAČKA
Ideja o neutralnosti Srbije nastala je i najvećim delom se prelama preko pitanja Kosova i Metohije. Kakvu ulogu Kosovo ima u određivanju budućnosti Srbije?
Srbija je posle 2000. godine krenula putem evropskih integracija i za ovih dvanaest godina stekla je prilično iskustvo u odnosima sa EU. Dakle, treba podvući činjenicu da nije Srbija unapred odbacila ideju o pristupanju Evropskoj uniji, već je naprotiv u jednom trenutku postojalo široko raspoloženje u javnosti da se ide ovim putem. Šta se onda zapravo dogodilo? Nije prva Srbija promenila odnos prema EU, nego je Brisel suštinski promenio odnos prema Srbiji. Ili da budem određeniji, Brisel je zloupotrebio poverenje koje je u Srbiji postojalo prema EU. Da je Brisel odmah na početku evropskih integracija saopštio da računa na Srbiju bez Kosova kao svoju članicu, niko ne bi imao pravo da govori o zloupotrebi poverenja. Ovako, kada je 2008. godine Brisel stao iza protivpravne odluke o proglašenju jednostrane nezavisnosti Kosova i poslao svoju misiju EULEKS na Kosovo, Brisel je bio taj koji je prekršio svoje obećanje da će celovita Srbija ući u EU. Ispostavilo se da Brisel ima na umu samo skraćenu Srbiju kao potencijalnog člana Evropske unije.
Sa ovakvim iskustvom koje Srbija ima sa EU, najbolje što može da se uradi jeste da se promene politika i državni cilj. Ne treba da bežimo od toga da upravo kroz novi odnos prema EU Srbija treba da započne da gradi svoju političku neutralnost. Isto tako trebalo bi jasno reći da se pokazalo kako je upravo Kosovo prelomna tačka koja određuje budućnost Srbije.
Zašto je Kosovo prelomna tačka? Zato što Kosovo istovremeno pokazuje kakav je odnos Vašingtona i Brisela prema državi Srbiji, kao i kakav je odnos srpskog naroda prema sopstvenoj državi. Da li Srbija može da se pravi da ne vidi kako joj se otima teritorija i ko u suštini pokušava da to učini? Može li Srbija postati član zajednice država koja pokušava da joj otme teritoriju? I naravno, tu je pitanje, kakav je odnos same države i naroda prema vlastitoj teritoriji, odnosno kakav odnos imamo prema samima sebi?
Osim toga, Kosovo nije samo teritorija. Kosovo je pitanje nacionalnog identiteta, nacionalne kulture, istorijske vertikale srpskog naroda, pitanje nastanka srpske države i srpske crkve. Dalje, Kosovo je i ekonomsko pitanje, jer se rudna bogatstva u pokrajini procenjuju na tolike iznose, da je reč o bogatstvu koje može ozbiljno da obezbedi budući razvoj i napredak Srbije. Posebno treba podsetiti na veliku imovinu Srbije i njenih građana koji su sa Kosova nasilno proterani.
Ovo su više nego važni i dovoljni razlozi koji nas upućuju da o Kosovu razmišljamo kao o prelomnoj tački koja određuje budućnost Srbije. Ako su jedan narod i jedna država spremni da se odreknu dela svoje teritorije, onda nema sumnje da će to odricanje snažno odrediti budućnost takve države i takvog naroda. Pitanje je samo dana kada će se postaviti novi zahtevi za otimanjem drugih delova teritorije. Tako i odluka da se Srbija ne može komadati i da srpski narod odbacuje protivpravnu nezavisnost Kosova suštinski određuje budućnost Srbije.
Milovan Danojlić je, podsetivši na poznatu propoved engleskog pesnika Džona Dona, napisao: „Kosovo je jedan takav grumen zemlje koji se otkida od Evrope, i od Srbije kao evropske zemlje, zarad globalističkih planova. Posle te otimačine manje je Evrope, i manje je života u svakome od nas“.
O UTICAJIMA, DOMAĆIM I STRANIM
Postavlja se pitanje da li na Vas i politiku koju vodite mogu da utiču tri ključne sile koje imaju snažan upliv na domaću političku scenu, a to su strane sile, strane i domaće obaveštajne službe i krupni kapital?
Celog svog života, dakle, i kada sam započeo da radim na Pravnom fakultetu, i kada je profesor Mihailo Đurić 1971. godine osporavao ustavne promene zbog čega ga je brozovski režim poslao na robiju, a sam sam morao da napustim fakultet, zatim tokom osamdesetih godina kada smo vodili vaninstitucionalnu borbu protiv komunističkog režima, i najzad u vremenu nastanka višestranačkog sistema, i dok sam bio opozicija Miloševićevom režimu, i kada sam bio na vlasti i sada ponovo u opoziciji, samostalno sam donosio odluke u skladu sa mojim uverenjima, idejama i politikom koju zastupam. Nikada i niko, apsolutno niko, bilo da je reč o strancima, obaveštajnim službama, kako domaćim, tako i stranim, ili bogatašima, ne samo da nije mogao da se meša ili predlaže način na koji ću voditi politiku, već ni na jednu jedinu moju odluku nije mogao da utiče. Svaku odluku, bila dobra ili pogrešna, doneo sam samostalno u najboljem uverenju da radim za dobrobit Srbije.
I kada je zemlja bila izložena brutalnim pritiscima i ucenama da se Milošević izruči Hagu, i kada je došlo do još većih pritisaka da se saglasim sa bilo kojim načinom priznavanja Kosova, da to bude bilo kako, okretanjem glave, ispod žita, kriomice ili već kako meni padne na pamet, sve sam to odbijao mirne savesti i bez najmanjeg dvoumljenja. Pa da je bilo ko mogao da utiče, valjda bi nešto postigao i uradio kada su bezbroj puta vršeni pritisci na mene tokom svih ovih godina. Ili bi se već pojavio neko ko bi saopštio, ili se pohvalio da je uticao na mene. Ma koliko se razlikovala moja uloga i politika od objektivno drugačije uloge koju je kao američki ambasador morao da zastupa Vilijam Montgomeri, on je našao za shodno da saopšti ne samo da sam odbijao svaku vrstu američke pomoći, već da sam poručio da je svako američko mešanje u unutrašnje stvari Srbije za mene neprihvatljivo i štetno.
Dobro, ali kritičari bi rekli da ste pod uticajem Rusije i da takav nepristrastan odnos nemate prema njoj. Grublje rečeno da ste za to da Srbija postane ruska gubernija?
Navešću jedan primer koji govori i svedoči o potpuno samostalnoj politici koju vodim. Kada sam posle pažljivog razmišljanja doneo odluku da u martu 2008. godine vratim narodu mandat, o toj odluci koja je imala dalekosežan značaj niko nije obavešten do moga pojavljivanja na konferenciji za novinare. Nekih pola sata pre nego što ću obavestiti javnost, smatrao sam da red nalaže da o tome obavestim predsednika države i zamenika predsednika tada najveće opozicione stranke. Pošto imam obavezu jedino i isključivo prema svom narodu, narodu sam i vratio mandat, a o tome ništa nisu znali ni Rusija, ni bilo koja druga država. Gubernija ili neko ko ima obaveze prema stranoj državi sigurno nema tu slobodu i obavezu da jedino sopstvenom narodu saopštava najvažnije odluke.
Ali ako Rusija nije ni htela, ni pokušavala da utiče na moje odluke i da se meša u unutrašnje stvari Srbije, svojom politikom uspeo sam na izvestan način da utičem na odluke Rusije kada je u pitanju Kosovo i poštovanje teritorijalnog integriteta Srbije i poštovanje međunarodnog prava. Doslovno, dok su trajali pregovori o Kosovu imao sam redovne kontakte sa predstavnicima te zemlje kako bih ostvario suštinski cilj da Rusija stavi veto u Savetu bezbednosti na svaku promenu Rezolucije 1244 koja je tvrdo garantovala teritorijalnu celovitost Srbije. Razmena pisama i telefonski razgovori sa predsednikom Putinom, svakodnevni kontakti, ponekad i više puta dnevno sa ruskim ambasadorom, doprineli su da Rusija spreči usvajanje Ahtisarijevog plana kroz novu rezoluciju u Savetu bezbednosti. U Sankt Petersburgu 10. juna 2007. godine predsednik Putin me je poslednji put pitao da li sam siguran da ću izdržati sve pritiske Zapada i da li ostajem pri odluci da Rusija stavi veto na Ahtisarijev plan. Rekao sam da je moja reč u ime Srbije neopoziva. I tako je i bilo, uprkos nastojanjima zapadnih zemalja koje su u Savetu bezbednosti u julu 2007. godine sedam puta pokušale da Rezoluciju 1244 potpuno preinače unoseći u nju suštinu Ahtisarijevog plana.
I da dodam, nikada predsednik Putin ništa nije tražio zauzvrat. Naprotiv, rekao je da će Rusija principijelno podržati Srbiju ako Srbija podrži samu sebe. To je u skladu sa onom već njegovom poslovičnom izjavom da Rusi ne mogu da budu veći Srbi od Srba. Ako mi neko kaže da je Rusija podržavala Srbiju zbog svojih interesa, odgovaram da je dobro da nas neko podržava makar i zbog svojih interesa. Bolje da nas zbog svojih interesa podržavaju, nego da nas uništavaju.
Kad kažete da ste uvek samostalno donosili odluke, to znači da i danas stojite iza svih odluka koje ste donosili?
U potpunosti. Ne kažem da su sve odluke bile ispravne, ali sve su bile moje. I sa moralnog, i sa filozofskog, i sa političkog stanovišta potpuno mi je strana i neprihvatljiva dogma o nepogrešivosti. Svaki čovek, ako je čovek, greši. Ali važno je da te greške nisu rezultat podmitljivosti, pritisaka, ucena i moralnog posrnuća. Za jednu relativno malu zemlju važna je stvar da onaj ko je vodi samostalno donosi odluke. Jer bolje je za zemlju i da njen državnik na osnovu pogrešne procene pogreši, nego da sledi strane interese koji samo na prvi pogled mogu izgledati da su u interesu zemlje. Greške koje proizlaze iz pogrešnih procena mogu biti ispravljive ako je sačuvana samostalnost državne politike i moralni integritet državnika.
Vidite, najčešće način na koji se napada moja politika skopčan je nažalost sa stranim pritiscima kojima je zemlja izložena. Prvi put ću javno reći da je ni manje, ni više nego predstavnik jedne velike sile došao u samo sedište Demokratske stranke Srbije i u razgovoru sa najvišim funkcionerom stranke predložio promenu predsednika DSS i promenu njene politike. Dakle, razgovor nije vođen u stranoj ambasadi, nije vođen u kafani, nije vođen polušapatom na ulici, nego je ta osoba lepo došla u sedište stranke i iznela svoje zahteve. Da ne pominjem sve napade kojima je stranka preko medija neprestano izložena. Odgovor na predlog zapadnog diplomate formalizovali smo u vidu odgovora Predsedništva DSS, koji je uručio isti naš funkcioner kome se stranac i obratio.
O PATRIJARHU PAVLU I PUTINU
Već ste u razgovoru pominjali patrijarha Pavla. Kako vidite patrijarhovu ulogu tokom poslednje dve teške decenije za srpski narod?
Patrijarh Pavle je pravi moralni i duhovni uzor koji ima srpski narod. Narod je to dobro znao i osećao, i to se videlo kako se narod oprostio od svog patrijarha. Da pomenem sada neke jednostavne stvari koje su na mene baš zbog te jednostavnosti ostavile snažan utisak. Mnogo puta sam razgovarao sa patrijarhom Pavlom i svaki put kada je on tražio razgovor rekao bi da će on doći kod mene. Zbog poštovanja prema njemu svaki put sam odlazio na razgovor kod njega u Patrijaršiju. On je brzo uočio da dolazim svaki put kod njega i pobunio se protiv toga govoreći da on želi da iskaže poštovanje prema srpskoj državi i da hoće sledeći put da on dođe kod mene. Vidite kako je on kome svi mi dugujemo najveće poštovanje i kome dugujemo ljubav koja se ima samo prema ocu, hteo da dođe kod mlađih od sebe.
U teškim prilikama za naš narod patrijarh Pavle uvek je govorio da treba da uradimo onoliko koliko možemo, a ono što ne možemo da smireno prepustimo Bogu. Duboko je voleo srpski narod, srpske zemlje, Kosovo, i još dublje patio zbog stradanja i nevolja našeg naroda. Kada sam 2005. godine došao na Božić u Pećku patrijaršiju i video ga kako u praznoj Crkvi bez Srba služi liturgiju, osetio sam kolika je njegova biblijska tuga za postradalim narodom i koliko je istovremeno u njemu radost jer služi svome Bogu i Bogu svoga naroda.
O važnim pitanjima koja su se doticala zajedničke brige Crkve i države, patrijarh Pavle je uvek hteo da čuje mišljenje drugih, posebno mišljenje mitropolita Amfilohija, koji će ga bolesnog zamenjivati na patrijaršijskom tronu. Taj primer čoveka koji strpljivo hoće da se posavetuje sa ljudima u koje ima poverenja, mnogo govori o njegovoj mudrosti i samopoznanju da je nemoguće da sami sve najbolje znamo. Kada je Crna Gora donela odluku da raspiše referendum o nezavisnosti, on je u duhu učenja da treba da uradimo onoliko koliko možemo i koliko je do nas, uputio javno pismo crnogorskom rukovodstvu u kojem ih je opomenuo da je narodni interes da se sačuva zajednička država. Znao je patrijarh Pavle da je narod u Srbiji za očuvanje zajedničke države, ali da odluku ne donosi Srbija, već da se o tome glasa na referendumu koji je organizovala Evropska unija.
Veoma je važno i ohrabruje da je srpski narod u patrijarhu Pavlu prepoznao moralni primer uzornog života i čoveka koji se drži istinske vrline. To ne govori samo o patrijarhu Pavlu, nego i o narodu kojem je patrijarh pripadao.
Postoji i jedan strani državnik koga je srpski narod prepoznao kao svog pravog prijatelja. I njega ste pominjali u razgovoru, to je Vladimir Putin.
Razmišljao sam o Putinu i mislim da njega srpski narod poštuje i zbog toga što se prijateljski odnosi prema Srbiji, ali i zbog toga što je samoj Rusiji vratio državno samopoštovanje i doneo joj ekonomsku stabilnost. Postoji, čini mi se, istorijska paralela Putina sa jednim velikim ruskim državnikom na početku dvadesetog veka, a to je Petar Stolipin. I Stolipin je pokrenuo snažan razvoj Rusije i ulio neophodno samopoštovanje koje tako velika država mora da ima. Nažalost, Stolipin je stradao od neprijatelja Rusije, dok je Putin pred novim mandatom za predsednika Rusije. Kada se pogledaju rezultati Putinove politike, vidimo impresivan napredak Rusije. Kada je Rusija bila slaba, Jugoslavija se raspadala u krvavom građanskom ratu, i to nije bilo dovoljno, nego je posle toga došlo i do bombardovanja Srbije. Jaka Rusija je u Savetu bezbednosti odbacila Ahtisarijev plan za rasparčavanje Srbije, i to su jednostavno za nas izuzetno važne činjenice.
Ispričaću vam kako sam 12. maja 2007. godine dobio poruku od našeg ambasadora, koji je bio šef misije Srbije u UN. Poruka je bila više nego zabrinjavajuća i glasila je da se SAD spremaju da predlože novu rezoluciju u Savetu bezbednosti, kojom bi se poništila Rezolucija 1244 i zamenila novom zasnovanom na Ahtisarijevom planu. Tada sam pozvao ruskog ambasadora i uručio mu pismo za predsednika Putina. U pismu sam naveo da ga u ime naroda Srbije molim da Rusija stavi veto u Savetu bezbednosti na otimanje Kosova od Srbije. Napisao sam da ruska podrška i veto na otimanje naše teritorije ima istorijski značaj za Srbiju, jer je Srbija svoju budućnost sudbinski vezala za Kosovo. Rekao sam i da će Srbija uvek pamtiti podršku koju nam je predsednik Rusije dao za Kosovo.
I zaista, uveren sam da Srbija treba da poštuje i pamti principijelnu podršku koju smo dobili od predsednika Rusije. Ta podrška je bila izraz snage, a ne slabosti Rusije.
dssSrbijaKoštunicademokratska stranka srbije
Pogledaj vesti o: Emir Kusturica, Vojislav Koštunica
