Izvor: Politika, 08.Feb.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strukturne reforme neizbežne
Ako Srbija hoće da postane konkurentna i prosperitetna privreda u EU, ne postoji alternativa politički bolnim strukturnim reformama
U aprilu 2011. godine ističe aranžman Srbije sa MMF-om. Rezultati se razlikuju po raznim oblastima. Kratkoročni deo programa koji se odnosi na upravljanje krizom bio je uspešan u ostvarivanju umerenog kretanja fiskalnog deficita i zaštiti fiskalne stabilnosti tokom programa. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Međutim, strukturne mere usmerene na jačanje dugoročne ekonomske fleksibilnosti i rasta nisu bile tako uspešne. Glavni ekonomski izazov pred Srbijom u budućnosti je da uloži snažne napore da sprovede strukturne reforme kako bi iskoristila šansu koju joj pruža njena ponovo stečena troškovna konkurentnost u cilju ostvarenja dugotrajnijeg i manje rizičnog rasta.
Ima nekoliko oblasti u kojima je ostvaren uspeh. Prelivanje svetske krize na Srbiju prilično je dobro lokalizovano, naročito uzimajući u obzir velike početne eksterne osetljivosti i tešku situaciju u regionu. Recesija Srbije nije bila tako duboka kao u većini drugih privreda u regionu i proizvodnja je počela da se oporavlja već u drugoj polovini 2009. godine. Oporavak je potpomognut reakcijom neto izvoza na depresijaciju dinara i uravnoteženim fiskalnim politikama. Međutim, u boljem evidentiranom rezultatu BDP-a u Srbiji u odnosu na druge zemlje možda su odigrala ulogu i metodološka pitanja vezana za merenje rezultata.
Strane banke su generalno zadržale obim svog prisustva. Sporazum iz marta 2009. godine – koji su strane banke podržale putem zanavljanja kredita – pomogao je da se ublaže finansijske tenzije. U periodu 2009–2010. godine većina banaka je ispunila dogovoreno, mada je bilo izuzetaka. NBS je imala dobre podatke i budno je otkrivala „slepe putnike” – možda je to pomoglo da se bolje sprovodi disciplina u poštovanju sporazuma, bar u poređenju sa drugim zemljama sa sličnim koordinacionim inicijativama.
Značajna kumulativna depresijacija je pomogla da se ponovo uspostavi troškovna konkurentnost bez značajne finansijske krize. Banke su bile u stanju da izdrže depresijacijski udar zahvaljujući zaštitnim iznosima kapitala i likvidnosti i hedžovanim pozicijama. Ključni rizici su se ticali bilansa nehedžovanih klijenata sa deviznim dugovima, pri čemu su domaćinstva bila u boljoj situaciji nego pravna lica zbog amortizera u vidu novca iz slamarica i deviznih depozita.
Kontrole troškova u republičkom budžetu su bile delotvorne u ostvarivanju opštih ciljeva u pogledu deficita (mada na račun oštrih smanjenja investicione potrošnje). Veliko inicijalno fiskalno prilagođavanje iz aprila 2009. godine bilo je presudno, a nominalna zamrzavanja zarada u javnom sektoru i penzija su generalno poštovana sve do kraja 2010. godine. Kao rezultat toga, kvartalni fiskalni ciljevi programa su, opšte uzev, ostvareni. Konačna ukupna fiskalna pozicija (deficiti od oko 4,4 odsto BDP-a u periodu 2009-2011. godine) nije bila ni previše relaksirana ni previše striktna i izbegnut je začarani krug razočaravajućeg rasta i procikličnog pooštravanja fiskalne politike. I najzad, ustanovljena su razumna fiskalna pravila.
Ima nekoliko ključnih izazova kojima se tek treba pozabaviti.
•Srbija ima slabo tržište rada. Mada je deo prijavljenih zatvorenih radnih mesta bio odraz prelaska u sivu ekonomiju i nasleđenih faktora kao što je zakasnela tranzicija, rezultat je predstavljao veliko razočaranje. Ni struktura zatvorenih radnih mesta – sa akcentom na mladima – nije dobra, s obzirom na potrebu da se izgrađuje kvalitetan ljudski kapital na radnom mestu.
•Pogoršavanje bilansa stanja pravnih lica, drugi je izazov. Depresijacija je pogodila pravna lica sa visokim nivoom zaduženosti, što se vidi u njihovim koeficijentima problematičnih kredita (od preko 20 odsto). Program ima za cilj ublažavanje tog problema poboljšavanjem instrumenata za saniranje dugova pravnih lica.
•Rast inflacije je naglo ubrzan na osnovu rasta cena hrane kako u Srbiji tako i u regionu. S obzirom na hronično visoku inflaciju u Srbiji, zabeležena inflacija je pre bila odraz propuštene prilike nego zaista novog problema. U svakom slučaju, reakcija NBS je bila prikladno energična.
•Slaba struktura javne potrošnje u periodu 2009-2011. godina je posledica žrtvovanja kapitalne potrošnje zbog prekoračenja tekućih rashoda, dok su i dalje slabi definisanje prioriteta i realizacija investicionih projekata.
Nedostatak dugoročnih ograničenja tekuće potrošnje je takođe jedna od otežavajućih okolnosti, Zakon o penzijama usvojen krajem 2010. godine bio je samo skroman korak u pravom smeru. Racionalizacija državne službe koja je nekada obećavala našla se u ćorsokaku tokom realizacije, dok se reforma zdravstva i obrazovanja nalazi u ranoj fazi.
•Spore strukturne reforme usmerene ka rastu. Često se posrtalo u pokušajima da se poboljša poslovna klima kao i u privatizacijama i unapređenju određenih zakona i institucionalnih procedura i praksi, posebno u oblastima konkurencije, javnih nabavki, propisa o radu i imovinskih prava. Sporo je napredovalo restrukturisanje još uvek velikih i neefikasnih javnih preduzeća. Svakako, u tim oblastima je ostvaren izvestan napredak, ali je to bilo „i premalo i prekasno”.
Pogled u budućnost pokazuje da je rešavanje problema Srbije složen zadatak. Međutim, ako Srbija želi da postane zaista konkurentna i prosperitetna privreda u okviru EU, ne postoji alternativa za politički bolne strukturne reforme. Program MMF-a je pomogao da se spreči ekonomska implozija i obezbedio je (ograničen) predah. Na kreatorima politike je da istraju u obuzdavanju rasta zarada i da završe nedovršen program strukturnih reformi.
Autor je stalni predstavnik Međunarodnog monetarnog fonda u Beogradu
Bogdan Lisovolik
objavljeno: 09.02.2011.
