Izvor: Politika, 19.Jul.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregovori
Kad jednom počnu, za duže vreme odrediće agendu srpske politike i podrediti je jednom cilju
Poruke koje je evropski komesar za proširenje Štefan File doneo u Beograd primljene su kao dobra vest ne samo za Srbiju nego i za ostatak Zapadnog Balkana, kom se, posle mnogo godina, ponovo otvaraju vrata Evropske unije. Na ovakvu ocenu senku ne može da baci ni to što će pristupni pregovori Srbije sa Evropskom unijom biti i pregovori o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine ni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << to što će trajati dugo i što će Srbija, verovatno, morati da ispuni i mnoge uslove koji se nisu postavljali drugim zemljama. Razlog tome jeste taj što će pregovori, kad jednom počnu, za duže vreme odrediti agendu srpske politike i podrediti je jednom cilju, usaglašavanju njenog pravnog i političkog uređenja s pravnim i političkim uređenjem EU, to jest onim što se naziva „tekovinama unije“ (acquis communautaire). Time će se otkloniti mnoge dileme koje su godinama pratile srpsku politiku, ali i smanjiti prostor za populizam, lutanje u unutrašnjoj i spoljnoj politici i osloboditi je statusa međunarodnog otpadnika koji je prati od izbijanja građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji.
Evropska unija je, izgleda, shvatila svoju šansu na Balkanu, pa iz Brisela poslednjih dana stižu poruke da ona ovog puta ne želi da je propusti i da će pregovorima sa Srbijom biti posvećena potrebna pažnja. Balkanska kriza je prethodne dve decenije bila izvor mnogih frustracija Evropske unije pokazujući njenu nespremnost da se uhvati u koštac s „najvećom krizom u svom dvorištu“ posle pada Berlinskog zida. Ovakvom stavu u prilog ide i činjenica da pregovori sa Srbijom otvaraju prostor za regulisanje drugih otvorenih pitanja na tzv. Zapadnom Balkanu, počev od Kosova do BiH, Makedonije i dr. I tu se kriju motivi novostečenog samopouzdanja evropske diplomatije. Razlog za oprez mogu biti interesi 28 članica, koji nisu uvek podudarni sa interesima Evropske unije i koji će, verovatno, biti povod neprijatnim iznenađenjima tokom pregovora.
Za Srbiju pristupni pregovori su nova i skupo plaćena šansa da se posveti sebi i sprovede reforme koje bi od nje trebalo da stvore samoodrživo društvo. Oni, sami po sebi, neće rešiti probleme s kojima se Srbija suočava, a njen cilj je da postane uspešan član EU. Potvrdu za to može naći u zemljama koje članstvo u Evropskoj uniji nije oslobodilo nerazvijenosti, nego ih je, štaviše, suočilo s problemima koje je kriza „evrozone“ dalje produbila. To je i razlog što u susednoj Hrvatskoj nema mnogo oduševljenja zbog prijema, a prve procene su da će ulazak ovu zemlju koštati 0,4 odsto bruto nacionalnog dohotka, koje će nadoknaditi tek kada i ukoliko dobije jedanaest milijardi evra, koliko do 2020. očekuje iz briselskih fondova. Neke balkanske zemlje koje su pre Hrvatske primljene u EU ovu šansu nisu iskoristile i danas plaćaju visoku cenu loše utrošenih sredstava.
Pristupni pregovori Srbije biće, po svemu sudeći, i najteži pregovori koje je do sada vodila jedna zemlja sa EU. Na to je upozorio i Štefan File kada je svoje domaćine u Beogradu obavestio da je Evropska unija odlučila da u njih uključi i pitanje Kosova, verovatno, ne samo u 35. poglavlje nego i u ostala poglavlja pregovora. Drugi razlog krije se u tome što je EU za kandidate „pokretna meta“, to jest što se „acquis“ dalje razvija i što se čak 60 odsto zakonodavstva Evropske unije danas razlikuje od onog o kom su pregovarale zemlje primljene 2004. godine. Višegodišnja kriza je učinila da su članice Evropske unije veoma skeptične prema novim kandidatima: razvijene zemlje poput Nemačke u njima vide nove potrošače novca svojih poreskih obveznika, dok nerazvijene strahuju da će u njima dobiti konkurente za sve oskudnije fondove. Jedan nemački dnevnik je nedavno prijem Hrvatske bez mnogo ustručavanja označio čak kao „novo groblje za teško zarađeni novac nemačkih poreskih obveznika“.
Otuda će za Srbiju važno pitanje biti ne samo to ko će dobiti ulogu glavnog pregovarača nego i kakvu će pregovaračku strategiju odabrati. Evropske diplomate danas manje brine naš pregovarački kapacitet, jer smatraju da je Kancelarija Vlade Srbije za odnose sa EU do sada uglavnom uspešno obavljala svoje zadatke, ali se mnogo više upozorenja može čuti o odsustvu precizno utvrđenih ciljeva koje Srbija želi postići ovim pregovorima. Ne bi trebalo izgubiti iz vida da tokom pristupnih pregovora Evropska unija nije benevolentni sagovornik nego vrlo zahtevan partner koji želi da ostvari svoje ciljeve i zaštiti interese članica koristeći iskustvo svih dosadašnjih pregovora i nesrazmerno jaču pregovaračku poziciju. Podrška početku pregovora EU sa Srbijom koja u poslednje vreme stiže iz Crne Gore nije motivisana samo solidarnošću dve zemlje nego i interesom da u pristupnim pregovorima ne ostane usamljena.
Otuda sledi i da „kada ovacije utihnu“ i pre nego što srpski pregovarači sednu za sto s briselskim pregovaračima Srbija mora jasno utvrditi svoju pregovaračku strategiju i taktiku, ne samo kao zemlja koja mnogo očekuje od EU nego i koja zna šta želi i još više šta može da postigne članstvom. Drugim rečima, Srbija bi Evropskoj uniji trebalo da ponudi i rešenja za mnoga pitanja pred kojima se nalazi i ona ali i Zapadni Balkan u celini. Kosovo će biti najvažnije, ali svakako ne i jedino među njima.
Profesor Fakulteta političkih nauka
Predrag Simić
objavljeno: 19.07.2013.
.jpg)
