Izvor: Danas, 05.Jan.2015, 22:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kosovski trn Srbije
Nespremna da prihvati stvarnost i ukloni prepreke koje već godinama sebi samoj postavlja, Srbija i dalje samo čeka početak pregovora o pridruživanju EU. Čeka i čekaće, jer opet priprema nekakve kosovske platforme, kojima će se, neminovno, udaljiti i od pregovora, i od Evrope, i od Zapada.
Nezavisnost Kosova priznaje ubedljiva većina članica UN i EU, a sa pasošom Republike Kosova ne može se putovati samo u dvadesetak od blizu dvesta država sveta. Ovo je >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << stvarnost. Ovo je presuda Evrope i sveta. Status Kosova je određen. Nad realnošću se može naricati, ali se ona ne može poricati. I ne može se prikrivati ni fikcijama da je Briselski sporazum, potpisan pre skoro dve godine, sporazum države Srbije sa državom Srbijom, države Srbije i „privremenih institucija“ njene privremeno odmetnute autonomne pokrajine.
Neka bude što biti ne može, poklič je metafizike, a život je omeđen granicama mogućeg. Briselski sporazum i sve ono što bi, prema Ahtisariju, tek trebalo da bude potpisano, jedina su realna mogućnost, i to velika mogućnost, zaštite Srba i srpskog duhovnog nasleđa na Kosovu, a punom normalizacijom odnosa između Srbije i Kosova, Srbija bi ekonomski profitirala znatno više od Južnog toka, sve i da on nije presušio pre nego što je i potekao.
Svi u Srbiji znaju i da je bezuslovna primena Briselskog sporazuma ključni, ako ne i jedini, uslov za otvaranje pregovora o pridruživanju države EU, da rušenje tog sporazuma zatvara i finansijsku i političku podršku moćnog Zapada, zaustavlja strane investicije, poništava i bezvizni režim sa zemljama EU, vodi Srbiju u izolaciju i pod nove sankcije, najavljene reforme čini neodrživim, podstiče beznađe i haos u državi, mlade i obrazovane tera na iseljavanje u Evropu, Ameriku, Kanadu, Australiju. Svi ovo znaju, ali hajka kreatora narodne volje protiv EU i Zapada narasta kao lavina.
Reditelj Andrej Končalovski, kao da je ruski Jeremija, nariče nad trijumfom Crne Rusije nad Belom Rusijom, Rusije robova i kmetova, Rusije staljinskog nasleđa i nazadluka njene crkve, nad Rusijom Petra Velikog, reformatorskom i evropskom, moćnom i svuda uvažavanom.
Govoreći o Rusiji, on je skenirao i Srbiju. U Evropu, ili u devedesete godine minulog stoleća i u mitove srednjeg veka? O tome se danas odlučuje. Crna Srbija bacila je anatemu i na Briselski sporazum i na njegove potpisnike. I uspela da zakoči primenu potpisanog, da sve zavije u magle i opsene, i da svojim iluzijama o srpskom Kosovu i Kosovu u Srbiji, u iluziju pretače nadu o zaustavljanju siromašenja, duhovnog, moralnog i biološkog gašenja Srbije.
Da moraju propasti i predstojeći pregovori o primeni Briselskog sporazuma i svestranoj normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova, projekat je jedne stranke nad svim strankama. Stranke nacionalnog i državnog sloma, koju vode sveprisutne i komandujuće službe bezbednosti iz devedesetih, nelustrirane i nereformisane, stranke čiji su komesari u svim strankama, u Crkvi, u Akademiji nauka, među piscima, u svim medijima, među sudijama, poslanicima, ministrima, čak i među „vidovnjacima“ i gatarama.
Kako bi minirali još moguće kretanje Srbije ka EU i Zapadu, istakli su i svog moćnog i zvaničnog glasnogovornika, koji najavljuje njihovu deklaraciju o konačnom statusu Kosova. Nikakve države Kosovo nema i neće je ni biti, govore oni. Njih ne zanima većinska presuda UN i EU, presuda Međunarodnog suda pravde, niti surova stvarnost da, već petnaest godina, na Kosovu nema države Srbije. Ako EU – prete oni – bude prisiljavala Srbiju da prihvati da postoji ono što postoji i da nema onog čega nema, Srbija mora odbaciti Uniju i prigrliti izolaciju, bedu i svoje propadanje!
Sav taj hor Crne Srbije, kao i njegov visoko pozicionirani portparol, znaju da propagiraju nacionalnu katastrofu, ali oni znaju, iz iskustva, i da su njihova sreća i moć, uvek, počivali na nesreći srpskog naroda i države.
Približava se Božić, ne onaj svehrišćanski, koji je prošao, već ovaj naš, srpski i ruski. Prisećam se priče da na ovom svetu postoji jedna šuma u kojoj živi jedna ptica, rođena samo zato da u šipražju te šume pronađe najoštriji trn, na koji će nabosti svoje grudi, i pevati sve snažnije što bol bude bivao veći, i umreti pevajući.
Meni se danas čini da je i Srbija kao ta ptica, nabodena na kosovski trn službi bezbednosti i njenih apostola smrti, i da umire pevajući.
Pogledaj vesti o: Evropska Unija
