Izvor: RTS, 25.Mar.2018, 07:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
EU iza Londona, London izvan sebe
U daljem političkom razvoju afere "Skripalj", Evropski savet je povukao ambasadora EU iz Moskve, a za sutra (26. mart) najavljene su pojedinačne diplomatske mere onih članica EU koje nisu zadovoljne oštrinom evropskog odgovora Rusiji. Od početka prošle sedmice, kad su šefovi diplomatija EU samo saopštili da "imaju razumevanja za britansku zabrinutost", na njenom kraju se došlo do pune solidarnosti vrha EU sa Velikom Britanijom.
>> Pročitaj celu vest na sajtu RTS <<
Novo, sve ozbiljnije pogoršanje odnosa na relaciji EU–Moskva, zacementirano u Briselu prošlog četvrtka i petka, dobija svoju vlastitu dinamiku u kojoj sudbina samog Skripalja postaje irelevantna.
Prvi spoljnopolitički korak nemačke kancelarke Angele Merkel u njenom četvrtom mandatu doneo je novo udaljavanje od Moskve. Bez nje, saopštenje šefova država i vlada EU (Evropski savet) ne bi dobilo forme nove diplomatske kataklizme koja se sprema Starom kontinentu.
Sada je i službena Moskva shvatila da je situacija od kraja ove sedmice bitno dramatičnija nego što je bila pre desetak dana, kad je britanska vlada proterivala ruske diplomate "nedefinisanog zaduženja" iz Londona.
Najbolji dokaz za to je intervju ruskog ambasadora u Berlinu Sergeja Nečajeva dat juče (24. marta) nemačkoj novinskoj agenciji DPA, u kome se nemačka vlada upozorava da "ne igra za tuđi račun, i još zatvorenih očiju".
Nemačko bezuslovno solidarisanje sa Velikom Britanijom moglo bi imati "posledice po Berlin", upozorava Nečajev, dodajući kako je to posebno bitno u sklopu "strateškog značenja nemačko-ruskih odnosa".
Berlin, zatvorenih očiju u tuđu korist
Podsećanje na "strateško značenje nemačko-ruskih odnosa", javno poslato Berlinu sa eksteritorizovanog punkta ambasade, deluje kao očajnički pokušaj ruske strane da novo–staru nemačku vladu primora na više istorijske refleksivnosti.
Nečajev ne preti, on apeluje. Da je tu istu frazu upotrebio predsednik Putin, to ne bi bio apel, već pretnja.
Ono što je neobično je da takve fine nijanse danas dolaze od Rusa, nacije čiji su najviši predstavnici nekad lupali cipelom po govornici (Hruščov) ili bili previše pijani da izađu iz aviona (Jeljcin).
Britanci naprotiv, nekad nosioci hladno-cinične visokostilizovane škole, danas ostavljaju utisak brahijalne diplomatije – London se ponaša kao da mu nije cilj samo da se izvuče iz kandži EU, već da neće posustati na retrogradnom kursu dok se ne vrati u vreme Vilijama Osvajača.
Za London je to u redu, ali za Berlin nije, i to je ono što je Nečajev u stvari rekao, iako nije direktno izgovorio. Razlika referira na činjenicu da se dugoročna sudbina Evrope u krajnjem efektu ne odlučuje u konfrontaciji Moskve i Londona, ali se i te kako odlučuje, i odlučivala se, u konfrontacijama Moskve i Berlina.
Zato se na svako preispitivanje formule o "strateškom značenju nemačko-ruskih odnosa" do kosti smrzavaju svi oni koji posleratni poredak od 1945. naovamo razumeju pre svega u tehničkim terminima, u smislu čime je taj poredak nošen, čija participacija ga čini plauzibilnim – saradnja Moskve i Berlina, bez obzira na nivo odnosa u različitim periodima.
Sada je prvi diplomatski korak kancelarke Merkel u novom mandatu taj da rezolutno povede nemačko društvo ka jednoj iracionalnoj tački gde će nestati svi obziri posleratnog poretka, sve kočnice, samodiscipline i discipline, sav onaj racionalni mehanizam ekonomije, trgovine, društvenih obzira i kulturnog respekta koji Berlin i Moskvu drži u mirnodopskom modusu.
Dilema koja pri tome ostaje bez pouzdanog odgovora, evidentno i za Ruse, o čemu svedoči izjava ambasadora Nečajeva je – da li to kancelarka Merkel radi svesno ili nesvesno, namerno ili nehotice, drži li u ruci dobre karte ili blefira?
Naravno da se uvek može reći kako su sankcije na delu četiri godine, period unutar koga je već razbijeno dovoljno političkog porcelana između Moskve i Berlina, pa sad jedan sastanak Evropskog saveta više ili manje ne donosi bitnu promenu.
Pogrešno, prošle nedelje se za Evropu dogodilo nešto suštinski, a ne samo kvantativno loše.
Moskva je do sada spremno, kad ne može drugačije, podnosila sankcije, između ostalog i zato što je do njih došlo zbog nečega što su Rusi hteli i želeli – Krim; bili su spremni da plate cenu. Od prošle sedmice, međutim, Moskva je u dilemi da li i u kojoj meri kažnjavanje Rusije ima veze sa onim što Berlin hoće.
Još jasnije: Moskva počinje da se pita, tek sada, da li to Berlin možda uživa u političkom kažnjavanju Rusije?
Iz lošeg u gore
Personifikovana u liderima politički najrelevantnijih nacionalnih država, EU se prošle sedmice u potpunosti solidarisala sa Velikom Britanijom.
Svi komentari u velikim medijima nemačkog govornog područja nedvosmisleno interpretiraju krajnji ishod Evropskog saveta u tom smislu. Pri tome se u difuznu moralnu nelagodu kako su upravo odlazeći Britanci ti kojima se čini usluga, meša žalost da osuda Moskve nije ispala još upečatljivija.
Frankfurter algemajne cajtung 1: "Evropa pojačava pritisak na Rusiju. EU povukla ambasadora iz Moskve. Kancelarka Merkel preti novim merama."
Frankfurter algemajne cajtung 2: U poslednje vreme medij koji se ističe retkom kombinacijom zlobne infantilnosti: "Win-win scenario za Putina. Ima onih koji kažu kako upravo činjenica da je upotrebljen otrov novičok predstavlja vrhunski dokaz da Kremlj nije upleten u atentat na Skripalja. Putin nije toliko glup, kažu takvi, da na mestu zločina praktično ostavi svoju vizitkartu! Ali to je tako plitko razmišljanje – baš zato što je inteligentan, Putin je mogao narediti atentat, jer mu je jasno kako je to toliko glupo da niko ozbiljan neće poverovati da on stoji iza toga."
Špigel: "Tvrdi oklop, meko srce. Evropljani su u potpunosti stali na stranu Britanaca – kao da se sa njima ne nalaze usred pregovora o Bregzitu. Situaciji ne manjka ironija, budući da Britanci upravo sada vide kako to izgleda kada se jaka i složna EU ujedini u osudi protivnika. Tok Bregzita pokazuje da je EU trijumfovala po svim tačkama – nije Britancima pravila ustupke u tom smislu, ali im je za utehu isporučila Ruse na tacni, a čini se da London drugo i ne zanima."
Zidojče cajtung: "Kad bi se EU raspala, bio bi to poklon za Trampa i Putina. Barem zbog toga se isplati ostati zajedno. Iako sami više nisu članica, barem ne mentalno, Britanci su uspeli da povuku EU na svoju stranu."
Noje cirher cajtung: "Uspeh britanske diplomatije. Terezi Mej je pošlo za rukom da EU ujedini u zajedničkoj poziciji protiv Rusije. Nakon što se prvo srela sa nemačkom kancelarkom i francuskim predsednikom, obavestila je u plenumu i ostale šefove država i vlada o "besramnom i beskrupuloznom napadu na Veliku Britaniju" koji se odvija po "poznatoj mustri ruskih agresija na susede i Evropu u celini". Atmosfera između Britanaca i partnera iz EU bila je tako dobra, kako već mesecima nije – čak je Tereza Mej pomerila povratak za London čitav jedan dan."
"Bezrezervno na britanskoj strani"
U ponedeljak, šefovi diplomatija EU nisu uspeli da dođu do jedinstvene osude zato što su neke članice, "pre svih Grčka, koja živi na džepu EU" (Prese), odbili da Londonu pruže bezrezervnu podršku. Razumemo da ih boli, jasan nam je slučaj povređenog ponosa, sve dalje od toga je ovog trenutka spekulacija – otprilike je tako završen susret ministara.
Ni tri dana posle toga, šefovi država i vlada EU su u završnom saopštenju preneli suprotnu poruku – Moskva je "highly likely" odgovorna za trovanje Skripalja, iz prostog razloga "jer ne postoji nijedno drugo plauzibilno objašnjenje".
Na taj logično nesiguran silogizam, usledila je cinična semantika. Na zajedničkoj pres-konferenciji, Merkelova i Makron su izjavili kako su "spremni da razmisle o dodatnim merama protiv Rusije".
Šta su dodatne mere – dodatne sankcije? Jezički gledano, sankcije spadaju u mere koje neko sprovodi, iako sve mere ne spadaju nužno u sankcije.
Na osnovu onog što se sprema od sutra, biće da vrhuška EU sankcijama smatra samo ono što se dogovori na nivou EU, dok bi najavljene "mere" bili politički potezi na nacionalnom nivou sa snagom nacionalnih sankcija protiv Moskve. Kako je kome drago, rekao bi Šekspir.
Nacionalne "mere" imaju za prednost to da za njih nije potrebna saglasnost svih 28 članica, "od kojih neke stoje na drugačijim pozicijama, imaju diferencirane interese i neguju različite tradicije u odnosima sa Rusijom" (Tusk u Briselu). Prevedeno, ne gaje svi tako tamnu istorijsku strast prema Rusima kao Poljska i Baltik.
Zato su se članovi Evropskog saveta vratili kućama iz Brisela da razmisle koliko je "u skladu sa njihovom nacionalnom tradicijom" da, ojačani snagom EU, koja vuče kola povređenog britanskog ponosa, proglašavaju nove "mere" protiv Moskve – povlače ambasadore, jure "špijune" u redovima lokalnih ruskih zajednica, "spavače" u domaćoj inteligenciji, i "razumevače Putina" među medijskim ljudima.
Nemačka, Francuska i Velika Britanija su najizrazitiji deo zapadnog identiteta Evropske unije. Gledano istorijski i tradicionalno, Nemačka nije Zapad, ali u modernom smislu, ona to danas jeste. Pored zapadnog, ima EU i druge identitete, to joj je bez sumnje najveća kulturna vrednost.
Ono što se trenutno događa je to da Merkelova, Makron i Tereza Mej, kao nosioci reprezentativnog identiteta EU, daju startni pucanj za otvaranje lova na ideološke veštice po Evropi.
Terezi Mej je svejedno, Makron nema snagu da mehanizam kažnjavanja Rusije održi u tom intenzitetu. Ostaje nemačka kancelarka Merkel, čiji diplomatski i politički predumišljaji u odnosima s Rusijom poseduju mnogo veću težinu – zato što se evropski mir od 1945, a u dramatičnoj zaoštrenosti od ujedinjanja dve Nemačke, zasniva na strateškom odnosu Moskve i Berlina.
U trećem mandatu, Merkelova je otvorila Evropu milionskoj islamskoj migraciji, u četvrtom bi mogla ozbiljno isprovocirati Rusiju.
Za tuđi račun, ali pitanje da li i zatvorenih očiju.
Pogledaj vesti o: Evropska Unija, Moskva
.jpg)
