Izvor: Vostok.rs, 10.Nov.2016, 12:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dovoljno je da svaki Srbin ode u Bugarsku i vidi kako se živi u EU i NATO
U ekskluzivnom intervjuu za RMagazin (distribuira se uz Nedeljnik), jedan od vodećih ruskih balkanologa govorio je o perspektivama Srbije i regiona u uslovima svetskih sukoba, o uticaju događaja iz devedesetih godina prošlog veka na današnje suočavanje sa globalnim izazovima, o tome šta je Srbija mogla da nauči na primeru susednih zemalja koje su prošle iskustvo evroatlantskih integracija i kakve perspektive nudi članstvo u NATO-u za Srbiju, a kakve za Crnu Goru...
Šta bi trebalo da preduzmu Srbija, Crna Gora i Republika Srpska, koje su se u sadašnjoj geopolitičkoj situaciji našle između čekića i nakovnja? Da li one sada vode dobru politiku? Kako se mogu uklopiti tradicionalne veze i raspoloženje naroda sa činjenicom da se te zemlje nalaze u okruženju koje im nije naklonjeno i imaju prilično ograničen prostor za manevar?
Nikita Bondarev: U sadašnjim dosta složenim geopolitičkim okolnostima Srbija i njeni pomenuti susedi imaju dosta sreće. Pitanje je hoće li srpsko rukovodstvo umeti da iskoristi jedinstveni kapital koji poseduje. U kom smislu je taj kapital jedinstven? Mnogi ljudi u Srbiji proklinju sankcije koje su 1990-ih bile uvedene Saveznoj Republici Jugoslaviji i čije su se određene posledice, bar one političke, osećale i početkom 2000-ih. A ta okolnost ih je zapravo spasla od mnogih geopolitičkih opasnosti i sablazni. Oni su tada na neki način konzervirani, i u tako konzerviranom stanju su prošli kroz period kada su mnogi susedi Srbije na Balkanu, a pre svega Bugarska, bili na velikim iskušenjima. Bugarska je ušla i u EU i u NATO. Sada je dovoljno da svaki Srbin ode u Bugarsku i da vidi kako Bugari žive, pa da shvati od kakvog užasa su istorijske okolnosti spasle Srbiju.
Bugarska industrija je ruinirana, tj. totalno uništena. Tamo industrija uopšte ne funkcioniše. Sve se uvozi, pa čak i poljoprivredni proizvodi. Čak je i paradajz na bugarskim pijacama uvezen iz Turske. Bugarska nije imala nikakve koristi od članstva u EU i NATO-u. Ili, uzmimo Grčku gde Srbi leti odlaze na more. Pogledajte kako se Grci iz petnih žila trude da nekako izbegnu užasnu situaciju u koju ih je dovela Evropka unija, tj. da izađu iz dugova u koje su ih u početku uvalili njihovi prijatelji iz EU, dajući im godinama kredite sa nejasnom namenom, da bi zatim objavili bankrot Grčke. Srbija je i to izbegla. To se posebno jasno vidi po prisustvu krupnog ruskog biznisa u Srbiji. Privatizacija velikih kompanija u Srbiji počela je tokom 2000-ih, tj. kada je Rusija manje ili više počela već da staje na noge, tako da su se ruski poslovni krugovi tada već interesovali za određene investicije u inostranstvu. Tako se u Srbiji pojavio veliki broj ruskih kompanija različitog nivoa – od ekonomskih giganata kao što je „Gazprom” do nekih sitnijih firmi. U Bugarskoj to nije slučaj. Srbiju nisu u potpunosti osvojili zapadni holdinzi, kao što je to slučaj u Bugarskoj i Rumuniji. Istina, u Srbiji su zapadne kompanije zauzele medijski prostor.
Srbiji se veoma isplati što ruski i zapadni biznis prisustvuju otprilike u istoj meri. Ta okolnost joj pruža mogućnost da nekako manevriše. Ogroman zanačaj ima činjenica da Srbija nije ušla ni u NATO, ni u EU. Sada ne treba ni da pokušava da se zakači za taj voz, utoliko pre što se voz raspada i sve sporije ide, a vagoni se odvajaju, kao što se, na primer, odvojila Velika Britanija. Grčka takođe sanja o izlasku iz Evropske unije. Srbi treba da budu veoma srećni što nisu u EU. Isto važi i za Crnu Goru i Makedoniju.
Šta mislite, da li su Srbi svesni toga?
- Bilo bi dobro da Srbi nekako sa strane pogledaju sami sebe, svoju zemlju i svoju ekonomiju. Oni mnogo putuju po svetu, studiraju ili rade u inostranstvu, ali svoj narod ne posmatraju sa strane. Ako bi to učinili, onda bi im postalo očigledno sve ono o čemu govorim.
Koje još prednosti ima Srbija pored pomenutih ekonomskih okolnosti?
- Ako se malo odvojimo od ekonomije i pogledamo socijalni presek, onda možemo reći da rusofilsko raspoloženje srpskog naroda i ogromna simpatija prema Rusiji, i lično prema Putinu, takođe predstavlja veliko i dragoceno nacionalno nasleđe. To rusofilstvo je očigledno svakom posmatraču sa strane, pa i sa Zapada. Pojedine svoje neuspehe srpsko rukovodstvo u dijalogu sa zapadnim partnerima uvek može da opravda na sledeći način: „Vi ne shvatate, naš narod voli Rusiju i mi ne možemo tu ništa“. I mora se priznati da srpsko rukovodstvo tu mogućnost zaista maksimalno koristi. Druga je stvar što treba ipak izabrati jednu stolicu na kojoj ćete sedeti, a srpsko rukovodstvo upravo to nije u stanju da učini. Rusofilstvo se koristi isključivo za opravdavanje nespremnosti Srbije da ispuni niz uslova koje joj postavljaju SAD i EU, a to su priznanje nezavisnosti Kosova, odustajanje od pružanja podrške Republici Srpskoj i priznavanje prava Crne Gore na članstvo u NATO-u i EU.
Mogao bi se, međutim, osmisliti i efikasniji način za korišćenje pomenutog resursa. Srpske vlasti bi mogle aktivnije koristiti rusofilstvo srpskog naroda umesto što se samo skrivaju iza njega kao iza paravana. Na primer, Srbija bi se mogla pridružiti nekim ekonomskim savezima koje promoviše Rusija, i to ne bi predstavljalo prepreku za članstvo u zapadnim ekonomskim savezima. Evroazijska integracija se može sprovoditi zajedno sa evropskom integracijom. Tu nema nikakvog antagonizma.
Prednost predstavlja i jedinstveni geografski položaj Srbije kao tranzitne zemlje, kao zemlje koja je negde na pola puta između Bliskog istoka i centralne Evrope. Međutim, srpski narod je tog jedinstvenog geografskog položaja postao svestan tek sada, kada su se pojavile gomile bliskoistočnih, sirijskih i ostalih izbeglica. Ljudi su odjednom shvatili da je sav taj Bliski istok u stvari bliži nego što se mislilo. Sa druge strane, vrlo sporo i postepeno se pojavljuje misao da bi se ta geografska prednost mogla odraziti i kroz tranzit nekog tereta, na primer, fosilnog goriva. „Južni tok“ nije zaživeo i nije jasno šta će u tom pogledu dalje biti. Najverovatnije će doći u obzir neka varijanta bliska prvobitnim planovima vezanim za „Turski tok“.
To će biti dobro, jer će evropski ogranak tog gasovoda očigledno proći kroz Srbiju. Srbija je u tom projektu zapravo jedan od najvažnijih aktera. I srpski eksperti i srpska inteligencija treba da shvate da svi ti projekti vezani za naftu i gas imaju konačan cilj, a to je transport fosilnog goriva iz Rusije u centralnu Evropu i Italiju. Kud god da prođe taj, cevovod on će proći i kroz Srbiju. Prema tome, Srbija ne mora biti pasivni posmatrač. Ona u principu može čak i da diktira svoje uslove, ali naravno, bez ćudljivosti koju je poslednjih godina ispoljavao Bojko Borisov u Bugarskoj. Borisov se, doduše, već godinu i po dana ponaša prihvatljivije, tako da je i njegov stav prema „Južnom toku“ sada logičan i ispravan. Ali upravo je on prethodno „sahranio” taj „Južni tok“. Nije dobro kada čovek pokušava da učini nešto što prevazilazi njegove mogućnosti. Tako i u geopolitičkom smislu ne treba težiti ka visinama koje su nedostižne.
Šta bi Srbija trebalo da radi po pitanju članstva u NATO-u? Da li da se i dalje pridržava vojne neutralnosti?
- Čak ni Vučić ne govori o članstvu u NATO-u. Ali ne treba poistovećivati neutralnost sa nesvrstanošću. Te pojave su slične, ali nisu identične. Za malu državu, okruženu zemljama koje joj nisu naklonjene (poput Albanije, na primer) jedini spas je da ne pripada nijednom vojnom bloku.
Međutim, neutralnost kao univerzalni odgovor na sva pitanja i sve geopolitičke izazove nije prihvatljiva. Mogu li Srbi biti neutralni po pitanju nezavisnosti Kosova? Ne mogu, naravno. Postoje mnoga geopolitička pitanja po kojima principijelno nije moguće biti neutralan. Jedno od takvih je jačanje odnosa između Srbije i Rusije. Može se biti samo za ili protiv.
Koštunica je, na primer, na čelu Srbije napravio veliki propust upravo u tom pogledu. Za njega je neutralnost bila odgovor na sva pitanja. Neutralnost kao nepripadanje nijednom vojnom bloku je dobra, ali neutralnost kao odsustvo sopstvenog geopolitičkog programa je veoma loša.
Vidimo da će Crna Gora, po svemu sudeći, nastaviti svoj put u NATO. Kako se sve to može završiti?
- Ako Zapad odluči da progura Crnu Goru u NATO, mislim da će on to na kraju i postići ukoliko drugi akteri na svetskoj političkoj sceni (Rusija ili Kina, recimo) budu potpuno pasivni. Crnogorska opozicija ne može sama da se bori protiv agitacione, propagandne ili, ne daj Bože, vojne mašinerije NATO pakta.
Sa druge strane, prateći zapadne medije stičem utisak da je pojedinim vašingtonskim stratezima najzad doprlo do svesti da Milo Đukanović sa svojih 27 godina vladavine uopšte nije dobra, demokratična i transparentna varijanta. Đukanović ipak nije sposoban da bude lider mlade evropske demokratije. Mislim da u cilju očuvanja postojećeg političkog kursa zapadni prijatelji Crne Gore mogu lako da se odluče za neku rokadu, tj. da umesto Mila postave nekog iz njegovog najbližeg okruženja, možda Duška Markovića. To se može očekivati i mislim da će tako i biti. Biće formirana koaliciona vlada na čelu sa nekim iz Đukanovićevog okruženja, uz učešće pojedinih slobodnih predstavnika opozicije, možda čak i nekoga iz koalicije „Ključ”. I ta vlada će se praviti da je naivna, tj. čak će i učiniti neke očigledne ustupke patriotskoj javnosti, ali će ipak uvesti Crnu Goru u NATO.
Može li se to sprečiti?
- Svi mi treba nešto da preduzmemo kako se to ne bi dogodilo. Ne samo Rusija, nego sve evropske konzervativne snage, i evroskeptici, kojih u Evropi ima dosta. Ako ništa drugo, treba makar dati do znanja širokim narodnim masama u Crnoj Gori da se mi solidarišemo sa njihovim antiatlantskim izborom. Zasada se, međutim, ništa slično ne dešava. Meni se ljudi iz Crne Gore žale da se tamo osećaju kao da su u potpunoj izolaciji. A kada se neko oseća kao da je u izolaciji, onda on, naravno, nema jaku želju da juriša grudima na bunker kada to niko ne vidi, ne hvali i ne podržava.
Ako Crna Gora uđe u NATO, hoće li u tom slučaju njeni odnosi sa Rusijom zavisiti od odnosa Rusije sa NATO-om?
- Naravno. Mi od pojedinih crnogorskih političara stalno slušamo pitanje: „Zašto se Rusi tako plaše našeg ulaska u NATO?” i tvrdnju da je to, naprotiv, nešto veoma dobro. Kažu: „Mi ćemo biti ruski trojanski konj u NATO-u“. Ali uporedite 60.000 Crnogoraca sa celim NATO paktom... Prema tome, ako neko veruje takvim pričama, neka malo bolje razmisli o svemu.
Igor Grekov,
Ruska reč
Pogledaj vesti o: NATO, Kandidatura Srbije
.jpg)
