Izvor: B92, 13.Avg.2012, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kusturica i starbakzacija
Da li Drvengrad, Andrićgrad i Rusko selo Emira Kusturice imaju dodirnih tačaka sa postfordističkim konceptom Starbaks kafea? Da li su oni nenameran i neminovan vid starbakzacije kulturnog nasleđa?
Prema sociolozima, starbakzacija društva je neminovan proces, koji je vidljiv u svim njegovim segmentima, od privrede do zdravstva. Da li mu se kultura može odupreti? U vremenu globalizacije, umetnost je prisiljena da konstantno pregovara sa prinudama kapitalizma, a umetnici >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << da taktiziraju. Stoga, marketinški potez poput koncipiranja Strbaks kafea kao alternative Mekdonaldsu javlja se kao podoban za afirmaciju kulturnog nasleđa i umetnosti savremenom zapadnom čoveku koji je prisiljen da živi u vremenu post-mekdonalizacije društva. Prema Nikolaju Berđajevu, „kulturno stvaralaštvo u svim sferama stremi savršenstvu, dosezanju višeg svojstva“, kako u saznanju kulturnih ljudskih osećanja, tako i u umetnosti. Međutim, da li je stvaralaštvu i kulturi to omogućeno kada kriju u sebi šemu Starbaka? Ili se kapitalizam samo koristi umetnošću da bi se privukli kupci usluga i promovisao kulturni identitet?
Starbaks kafe se u studijama društva sve više vidi kao bitan kulturološki fenomen koji se, osim kvalitetnom kafom i osobenostima kafea, odlikuje i prodajom CD-ova, knjiga i učešćem u filmskoj industriji. Njegov imidž je projektovan kroz direktno opozicioniranje Mekdonaldsu, kojem je idealna mušterija ona koja ni ne kroči u prodajno mesto, i Diznijevom svetu, koji „prestaje biti carstvo mašte, već njegova antiteza: zapanjajući tehnospektakl“ (Džordž Ricer). Kao takvi, Starbaks kafei posetiocima nude mogućnost da borave satima u tapaciranim foajeima, kao i kvalitet proizvoda, čime je kupac siguran u efikasnost, predvidljivost, nepromenljive cene i visokotehnologizovani proces proizvodnje. Ukratko, savremeni ljubitelj kafe, kosmopolita, sa istom sigurnošću može ući u Starbaks kafe sa kojom filmski ekspert može otići na Kustendorf. Obojica će biti zadovoljni ponudom, dok će drugi biti i očaran.
Kao najveća nenameravana posledica projekta Strbaks kafea javlja se činjenica da je postao mekdonaldizovaniji od Mekdonaldsa. Ako se izuzme upotreba mleka sa visokim procentom hormona koje narušava reputaciju o kvalitetu, primećuje se da se povećava izbor dodataka kafi i da se u poslednje vreme može naručiti i doručak. Time Starbaks postaje sve sličniji restoranima brze hrane. Osim toga, gotovo je nemoguće dobiti kafu u porcelanskoj šolji jer su one zamenjene kartonskim, usled tendencije većine kupaca da ponesu kafu, bez zadržavanja. Sa druge strane, postoji samo veoma mali broj sofa, fotelja, stolova i stolica za ogroman broj mušterija koji se dnevno zaustave kraj Starbaksa. Isto bi se moglo reći i za odnos kapaciteta smeštaja koji nudi Drvengrad (na planini Mećavnik kod Mokre Gore) i broja ljudi koji bi posetili filmski festival. Ipak, onima koji posete ovu lokaciju, u bilo koje doba godine, tokom festivala ili kulturne manifestacije „Zavičajni dani Mokre Gore“, nude se visokokvalitetni proizvodi poput brendiranih sokova i vreme za boravak u bazenu ili na drugim lokacijama kompleksa.
Mada besplatan i otvoren za sve posetioce, filmski festival Kustendorf je manje pristupačan od onih koji su centralizovani u nekom gradu. Stoga se autentičnost ambijenta na kojem se održava javlja kao alternativa urbanom okruženju. Poređenja radi, značajniji međunarodni filmski festivali u Beogradu obuhvataju Festival evropskog dugometražnog dokumentarnog filma „7 veličanstvenih”, FEST, BELDOCS (dokumentarni filmovi), SILAFEST (turistički i ekološki film), festival etnološkog filma, „Balkanimu“ (animirani filmovi), dečji filmski festival, „Slobodnu zonu“, Festival autorskog filma, festival alternativnog filma/videa, a na nacionalnom nivou, tu su Festival studentskog filma, Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, kao i Festival srpskog filma fantastike.
Približno isti broj festivala je raspoređen po drugim gradovima u Srbiji. Tu spadaju Festival evropskog filma na Paliću, internacionalni festival Cinema City, festival malih i nezavisnih produkcija „Filmski front“ u Novom Sadu, zatim Filmski festival Srbije i Festival evropskog filma, festival u Sopotu (domaći dugometražni filmovi), međunarodni studentski filmski kamp „Interakcija“, Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, Filmski susreti u Nišu, festival kratkog filma u Gornjem Milanovcu, „Denje duše“ u Sremskim Karlovcima, Leskovac International Film Festival, kao i Etno festival slajda, filma i videa „Paunovo pero“ u Gospođincima. Svaki od njih je u istoj meri nepristupačan ljudima koji ne žive u jednom od navedenih gradova koliko i Mećavnik. Ipak, ni jedan se ne pokazuje izolovan kao što je to slučaj sa čvrsto koncipiranim i veštački stvorenim centarom kulture koji je i urbanistički ograđen zidom, bilo u skladu sa strukturom srednjevekovnog manastirskog kompleksa ili manjih naselja iz južnijih predela.
Jednonedeljni januarski festival Kustendorf bogatog je programa i tematski je podeljen na Velika glumačka dostignuća, Prateći program, Retrospektivu velikana, Nove autore, Takmičarski deo, Savremene tendencije i muzički program, prevazilazeći okvire evropskog filma. Sam Drvengrad, kontekst snimanju filma „Život je čudo“ i svojevrstan istorijsko-kulturni „rukopis“ režiserskog procesa, sadrži obdanište, bazen, pijacu na otvorenom, teniski teren, amfiteatar i bioskop, stambene objekte – brvnare prenesene iz obližnjih krajeva, restoran i kafe, tamnicu, biblioteku, recepciju, prodavnicu lokalnih narodnih radinosti, travnatu površinu za ovce, crkvu građenu po uzoru na ruske crkve brvnare. Jedini građevinski materijal korišćen za sve ovo je drvo. Otvoren je svim posetiocima i stručni žiri briselske Fondacije za arhitekturu „Filip Rotije“ proglasilo ga je najboljim arhitektonskim ostvarenjem u protekle četiri godine u Evropi, a dobio je i status grada-hotela, poput Svetog Stefana u Crnoj Gori. Drvengrad je urbanistički uređen, za razliku od planinskih sela sa razbacanim brvnarama.
Kamengrad, odnosno „Andrićgrad“ naslanja se na most Mehmed-paše Sokolovića, koji je zaštićen konvencijom UNESCO-a, i biće ostavljen Višegradu na delimično raspolaganje. Gradnja ovog projekta započeta je na Vidovdan 2011. godine i trebalo bi da sadrži 55 kućica, elitnu gimnaziju, konzulat Republike Srbije, stari han i gradsku kuću, sve obloženo kamenom zbog terena na kojem su poplave česta pojava. Scenografija je za snimanje filma „Na Drini ćuprija“ i predstavlja prvi projekat te vrste inspirisan literaturom. Međutim, lokalne vlasti ga posmatraju kao repliku Drvengrada koja se ne uklapa uz most čija je gradnja bila poverena tada najvećem turskom graditelju, Kodži Mimar Sinanu.
Kusturica, koji je svojevremeno režirao film po Andrićevoj noveli „Bife Titanik“, navodi da će taj grad više odgovarati Andrićevoj literaturi nego samoj istoriji, kao i da treba da doda Višegradu ono što renesansa nije uspela da dovrši usled istorijskih okolnosti. Istu naznaku mogućeg toka istorije grada, Kusturica je primetio u romanu, navodeći kako „ispred nas se širio jedini trg koji je činio da Sarajevo, bar na jednom mjestu, liči na renesansne evropske gradove“ (Smrt je neprovjerena glasina, 263-264). Ipak, neprilike su nastale prilikom odabira materijala kojim će se graditi deo Andrićgrada. Mada se Bogdan Bogdanović svojevremeno zalagao da se za izgradnju spomenika koriste materijali sa lokaliteta na kojem se zida, pa čak i delovi razrušenih zdanja u okolini ukoiko ona propadaju, čini se da se ovaj savet shvatio bukvalnije nego što je poželjno prilokom radova na Andrićgradu.
Rusko selo je „utopijsko naselje“ multikulturalizma na 1600m nadmorske visine iznad Sarajeva. Zamišljeno je kao rekonstruisano rusko selo sa kraja XIX veka, replika mesta u kakvim su se skupljali mladi slikari, ali ipak nosi prizvuk izolovanosti pravoslavlja na tom području. S obzirom na to da podrazumeva obnovu žičare kojom se stizalo na Trebević, projekat Ruskog sela postavlja sva tri Kusturičina projekta kao najbolji primer odnosa prema internacionalnom otvaranju ruralnih područja. Nasuprot njima, žičara u Parku prirode „Stara planina“ na potezu Temska – Jabučko ravnište deo je planiranog „veoma ambicioznog projekta turističkog kompleksa“ na toj planini. Ovaj projekat je bio započet izgradnjom prvog hotela na Jabučkom ravništu i nelegalno bi uništio veći deo rezervata prirode da 'zaštitari' nisu reagovali. U Saopštenju Asocijacije za očuvanje i održivi razvoj Stare planine navodi se da je tokom protekle četiri godine kroz selo Temska prošlo preko 600 ljudi iz Srbije i oko 100 njih iz 15 zemalja sveta kako bi se podstakao ekoturizam, etnoturizam, festivali hrane i organska poljoprivreda.
Svakako, ova činjenica podvlači nepotrebnost turističkog kompleksa u parku prirode. Time se ubraja u nekolicinu ruralnih područja u Srbiji koja se mogu pohvaliti takvom dostupnošću, a u koje spada i Drvengrad. U poređenju sa, recimo, podgrađem tvrđave u Petrovaradinu, Drvengrad, Kamengrad i Rusko selo zahtevaju izolaciju posetilaca u oazi čiju neophodnost zahteva starbakzacija društva. Pri tome, oni se prikazuju kao najbolja alternativa nelegalnim izgradnjama ski centara u nacionalnim parkovima prirode i kao projekti najmanje podložni degeneraciji u nenameravane posledice, jer umetnost, za razliku od Starbaks kafea, ne ostavlja prostora za njih.
