Izvor: Politika, 25.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sporazum na Istoku, kupci sa Zapada
Da bi dostigla izvoz tranzicionih šampiona Srbiji bi, ako nastavi sadašnjim tempom, trebalo i do tri decenije. – Evropska unija i CEFTA usisavaju 88 odsto našeg izvoza
Ukoliko srpski izvoz bude rastao lanjskim tempom – 26,1 odsto godišnje, građanin Srbije na čije ime se danas knjiži tek 869,5 evra srpskog izvoznog bilansa dostići će učinak građanina Slovenca – 9.616 evra, tek za deceniju i četiri meseca. I to pod uslovom da Slovenija ne bude prodavala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ni evro više nego do sada.
Da bismo stigli 8.628 evra po glavi Čeha trebalo bi nam 9,9 godina, do hrvatskih 2.002 – 3,6 godina, bugarskih 1.746 tri, dok bismo rumunskih 1.314 evra dohvatili za 1,8 godina.
Ali ako Slovenija svetskim tržištima bude išla dosadašnjim korakom, Srbija će za njom kaskati gotovo tri decenije, tačnije 27,4 godine, a izvoz po čoveku Hrvatske dosegnuće za 5,8 godina.
Ima i onih koji bi na ovu računicu ekspertskog tima pri kabinetu vicepremijera,napravljenu za potrebe izrade nacrta strategije povećanja srpskog izvoza, dodali da je „eto, i makedonski izvoz tek minimalno viši i da Moldavija, Albanija, Bosna i Hercegovina i Crna Goraizvozemanje od Srbije”. Možda je poređenje sa malim državama na začelju liste za utehu, ali svakako nije za ugledanje.
Pokazatelji srpske statistike i nacionalnih statistika pomenutih zemalja dovoljno su upozoravajući i bez alarmantnih podataka o sve dubljoj rupi u razmeni Srbije za svetom. Ili stručnije rečeno, bez podataka o rastućem spoljnotrgovinskom deficitu, koji je na kraju prošle godine dostigao čak 8,8 milijardi dolara ili 21,6 odsto bruto domaćeg proizvoda i deficitu tekućih transakcija od 7,1 milijardu dolara, čije je učešće u BDP-u odavno prešlo „crvenu liniju” i stiglo do 17,6 odsto, preteći, kako se konstatuje i u nacrtu strategije, da naruši makorekonomsku stabilnost i izazove platnobilansnu odnosno valutnu krizu.
Istina, priznaju i analitičari, da je srpski izvozod 2003. porastao za čak 164 odsto i da veliki jaz u razmeni sa svetom nije samo krupna nevolja srpske ekonomije već prateća pojava i u drugim tranzicionim zemljama: zbog strukturne neprilagođenosti privrede, značajnog priliva kapitala i usmerenosti uglavnom ka zemljama EU. Ali tranzicionim šampionima, poput Mađarske, Poljske, Slovenije i Češke, koje su u razumnom roku i relativno uspešno prošle kroz čistilište tranzicije i uspele da ojačaju privredu i povećaju izvoz, pošlo je za rukom da, na srednji rok, uspostave ravnotežu.
Ili najkraće, što je zemlja uspešnija u tranzicionoj školi, to joj je manji spoljni debalans. One koje su uspele da osnaže izvozni sektor i obezbede visok izvoz najbrže su prošle kroz tranzicioni proces i u velikoj meri uspele da se približe najrazvijenijim zemljama. I obrnuto, što potvrđuju primeri Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije. Da prošle godine nije pogoršala spoljni platni debalans, sa 12,3 na više od 17 odsto BDP, Srbija bi bila negde na sredini tranzicione liste.
U čemu je to srpski problem?Šta joj to nedostaje da kad već nema dovoljno robe, sirovina i opreme na svom tržištu, kad već mora toliko da kupuje od sveta (prošle godine čak za 17,67 milijardi dolara), da bar više proizvodi i više izvozi od lanjskih 8,85 milijardi dolara? I šta to i kome sada prodaje, a kome bi još mogla?
Sem što je srpska privreda nekonkurentna (na listi poslednjeg Svetskog ekonomskog foruma rangirana je na 91. mesto među 131 nacionalnom privredom), ona ima i veliki problem u izvozu – i sektorski i geografski. I dalje svetu prodaje robu niže faze prerade, sirovine i poluproizvode, umesto da u njenoj ponudi bude obrađen i do kraja dorađen i dobro upakovan proizvod.
Tako i dalje, više od polovine ukupnog izvoza vuku crna i obojena metalurgija, nemetali i industrije građevinskog materijala, celuloze i papira, uz energetiku i, naravno, poljoprivredne proizvode. A i šta bismo prodavali kad to gotovo jedino i proizvodimo: 70 odsto proizvodnje prerađivačke industrije čine upravo naši izvozni „aduti”. I tako će i biti dok se ne podigne izvozni potencijal prerađivačke industrije i poveća stepen finalizacije proizvoda. Naravno, ne treba se odreći ni sadašnjih štihova. Jer, upravosu ti sektori zabeležili najveći rast izvoza u periodu od 2003. do 2007. Izvoz osnovnih metala, prehrambene i industrije pića doprineo je ukupnom izvoznom rastu u ovom periodu sa gotovo 75 procentnih poena. Uz njih najveće učešće u strukturi izvoza imaju hemijska industrija i industrija guma, zatim tekstilna i metalska.
Najviše, čak 88,2 odsto prodatog iz Srbije kupila je Evropska unija – tradicionalno ključno i ubuduće sigurno najznačajnije srpsko izvozno tržište sa gotovo pola milijarde potrošača (sa koga naravno uvozimo ono što uopšte nemamo ili što je bolje od našeg, ali i još ponešto i to za 7,3 milijarde, odnosno za 3,74 milijarde evra više nego što im prodamo) i zemlje CEFTA ( izvoz od oko dve milijarde evra), koje su tu, blizu i oko nas, ali imaju veliku manu – mala su.
Iz evropske porodice najviše srpske robe kupovali su Italijani, Nemci i Slovenci, dok je 90 odsto robe koja je našla kupca uregionu CEFTA završilo u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Makedoniji. To su ujedno tri zemlje kojima Srbija više prodaje nego što od njih kupuje. Tako je naš suficit u razmeni sa BiH čak 38, a sa Crnogorcima, naviknutim na „domaće” – čak 43 procenta.
Najveći minus Srbija i dalje ima u razmeni sa Kinom i Rusijom, a region Bliskog i Srednjeg istoka i Afrike sa 388,2 miliona ljudi, sedamdesetih i osamdesetih i te kako značajno tržište, sada usisava tek 130 miliona evra ili 1,8 odsto našeg izvoza. Uz, istina, veliki prošlogodišnji procentualni skok (40,4 odsto) koji bi mogao da bude signal povratka na to tržište. Ako nikog drugog, onda naših građevinara.
Najkraće: nova tržišta nismo osvojili, ana tradicionalnim nismo ostvarili dublji prodor ili se na njih praktično nismo ni vratili.
Cela Zajednica nezavisnih država, koja se, ne samo u političkim govorima već i u nacrtu strategije, markira kao potencijalno veoma značajno tržište za Srbiju, što bi objektivno po svojoj veličini i ljudstvu ( 273,7 miliona stanovnika) mogla biti, kupila je od Srbije u prošloj godini robu vrednu tek 451,8 miliona evra, što je samo sedam odsto našeg ukupnog izvoza, a prodala nam pet puta više – za 2,3 milijarde evra.
Povratak na svetsku pijacu srpskih preduzeća i osvajanje novih kupaca, tvorci nacrta ovog strateškog dokumenta vide upravo kroz tržišta sa velikim potencijalom rasta ili velike kupovne moći i ona koja su bila tradicionalni partneri bivše SFRJ, identifikujući potencijalno nova i izdvajajući kao ključna pomenuta tržišta EU, CEFTA, ZND-a i Bliskog i Srednjeg istoka i severne Afrike.
Tako bi ove i naredne tri godine privreda Srbije trebaloda održi visoki rast izvoza u EU i CEFTA – 20 do 25 odsto, da u ZND izvozi svake godine po 30 procenata više, a u regionu Bliskog i Srednjeg istoka i severne Afrike ostvari 40-procentnogodišnje povećanje prodaje.
Kao što će Sporazum o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom, kad konačno u punoj meri počne da se primenjuje i kad se konačno utvrdi lista proizvoda, predstavljati veliku prednost Srbije u izvozu i privlačenju stranih investitora, tako je i tržište EU značajno je za ovdašnje izvoznike zbog povoljnog tretmana koji omogućava izvoz velikog broja proizvoda bez carina, uključujući i dosta proizvoda koji se izvoze pod preferencijalnim statusom. „Potpisivanjem i primenom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, svi naši proizvodi će biti oslobođeni carine prema zemljama EU”, podsećaju tvorci za sada radnog papira koji bi trebalo da izraste u strateški dokument za povećanje izvoza do 2011. godine.
--------------------------------------------------------
Rusi kupuju upola manje od Crnogoraca
Ako su Amerika i Kina baš daleko, uprkos svim prednostima koje bi Srbiji mogao da donose Sporazum o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom, uprkos tolikim letovima zvaničnika na relaciji Beograd–Moskva, zasedanjima mešovitih komiteta i potpisanim protokolima, iz Rusije smo uglavnom uvozili. Doduše, mahom ono što smo morali – energente. Prošle godine Rusi su nam prodali robu vrednu 1,9 milijardi evra, a oni od nas kupili jedva za 326 miliona evra. Otprilike koliko i mala Makedonija i dvostruko manje od male Crne Gore i Bosne i Hercegovine, što je naravno ozbiljna tema za razmišljanje nadležnih za srpsku razmenu i saradnju sa Rusijom. Ali i pitanje za naše izvoznike, na koje se Rusi žale dakoličinski ne mogu da pokriju njihove prohteve.
Vesna Jeličić
[objavljeno: 26/04/2008]
.jpg)
