Izvor: B92, 27.Sep.2014, 16:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde džihadisti prodaju naftu?
Irački diplomatski izvori tvrde da Idil prodaje sirovu naftu i zasamo 12 dolara po barelu, dok je regularna cena oko 100 dolara
Vest da ekstremistička organizacija Islamska država, poznata i kao Islamska država Iraka i Levanta (Idil), raspolaže ne samo teritorijama u Iraku i Siriji već i vrtoglavom sumom od dve milijarde američkih dolara zaprepastila je nedavno svet.
Kako su saopštili izvori u američkim obaveštajnim službama, džihadisti Idila su ovu sumu stekli >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << zahvaljujući donacijama bogatih Arapa iz zalivskih zemalja, otkupninama koje su dobili za otete ljude, potom pljačkanjem banaka, nelegalnim oporezovanjem stanovništva, trgovinom robom i ljudima, a ponajviše prodajom nafte na crnom tržištu.
Međutim, najveći deo prihoda pripadnicima Idila dolazi od prodaje nafte, koju crpe sa naftnih polja u Siriji i Iraku. Dok se nafta na regularnom tržištu prodaje za oko 100 dolara po barelu, džihadisti, prema procenama stručnjaka, naftu prodaju po ceni od 25 do 60 dolara po barelu, a krijumčare je preko starih krijumčarskih mreža na severu Iraka, u Turskoj i Jordanu, ustanovljenih još devedesetih godina, kada je Irak pod vlašću Sadama Huseina bio pod embargom. Štaviše, irački diplomatski izvori kažu za "Politiku” da Idil prodaje sirovu naftu i za 12 dolara po barelu, pri čemu se ona prodaje u Turskoj, Evropskoj uniji, Iranu, Izraelu, a pojedini tankeri su završili i u Meksičkom zalivu.
Nema nedvosmisleno tačnih podataka o tome koliko sirove ili rafinisane nafte Idil zaista uspeva da proda. Prema proceni Adama Siminskog, šefa američke administracije zadužene za energetske informacije, Idil proizvodi manje od 100.000 barela sirove nafte dnevno. Međunarodna agencija za energiju tvrdi da Idil dnevno proda oko 80.000 barela, iako su izgubili dva naftna polja u kurdskom delu Irak, jer su kurdski borci uspeli ga ih potisnu. Stručnjaci katarske ispostave američkog Brukings instituta tvrde pak za "Njujork tajms” da Idil sada proizvodi između 25.000 i 40.000 barela dnevno, što im na crnom tržištu donosi oko 1,2 miliona dolara.
Prema rečima ambasadorke EU u Iraku Jane Hubaškove, kupci ove nafte su i zemlje Evropske unije. Ona je u nedavnom obraćanju to priznala Spoljnopolitičkom odboru Evropskog parlamenta, ali nije htela da precizira iz kojih zemalja dolaze kupci. Tom prilikom ona je okrivila Iran, kurdski autonomni region Iraka i Tursku da „nenamerno” finansiraju Idil tako što im omogućavaju da izvezu naftu od koje teroristi dnevno zarađuju, kako je rekla, tri miliona dolara.
Turski ministar energetike Taner Jildiz je odmah rekao da su to laži, ali niko od zvaničnika i vodećih zapadnih medija nije istakao da je EU 22. aprila prošle godine zvanično skinula embargo na izvoz nafte iz Sirije, ali samo sa onih teritorija koje su pod kontrolom pobunjenika. Tadašnji šefovi diplomatije Velike Britanije i Nemačke, Vilijam Hejg i Gvido Vestervele, objašnjavali su to željom EU da se „potpomogne ekonomski razvoj na teritorijama koje kontroliše sirijska opozicija”.
Ironija je da danas Evropljani kreću u rat protiv džihadista u Siriji i Iraku, ali da im i dalje omogućavaju da nesmetano prodaju naftu ukradenu na sirijskim naftnim poljima.
"Logički zaključak iz ovog ludila je da Evropa stoji iza finansiranja Al Kaide”, kaže Džošua Lendis, ekspert za Siriji sa Univerziteta Oklahoma.
Osim toga, veliko pitanje je i ko tu ubira ogroman profit jer se na evropskom tržištu nafta koju džihadisti prodaju za dvadesetak dolara po barelu sigurno ne prodaje po toj ceni, već dostiže ekonomsku cenu od oko 100 dolara.
Iako je taj obim prodaje nafte zanemarljiv u poređenju sa devet miliona barela nafte, koliko dnevno proda Saudijska Arabija, zvaničnom Rijadu je i te kako bilo stalo da u prvim metama vojne koalicije budu rafinerije i naftna polja u Siriji koje drži Idil. Otkako je zbog sukoba i sankcija sa međunarodnog tržišta skoro pa nestala nafta iz Irana, Sudana i Libije, Saudijska Arabija uz Katar i Ujedinjene Arapske Emirate ključna je u određivanju cene nafte, tako da joj je i te kako stalo cena od oko 100 dolara ne sklizne. To je i jedan od razloga što su avioni SAD, Saudijske Arabije i UAE bombardovali u Siriji naftna polja i 12 malih rafinerija.
Međutim, Sirija i pre građanskog rata nije bila ogroman proizvođač nafte sa oko 400.000 barela dnevno. Njen sused Irak je bio prevashodno naftni džin. Dok su naftna polja i rafinerije na jugu i dalje pod kontrolom Bagdada, naftno bogatstvo u kurdskom delu Iraka je delom palo u ruke džihadista Idila.
Prema rečima Alija Ediboglua, turskog poslanika koji živi u blizini tursko-sirijske granice, Idil najveći deo nafte iz Sirije i iz Mosula prelazi preko Turske, sa znanjem vlade u Ankari. S druge strane, postoje naznake da i Kurdi, koji rukovode svojim autonomnim regionom na severu Iraka, učestvuju sa Idilom u švercu. Irački zvaničnici, prenose lokalni mediji, nezvanično tvrde da su Kurdi u jednom trenutku prekinuli tu saradnju sa džihadistima, ali da su je opet obnovili, te da tankeri sa tom naftom izlaze iz turskih luka i stižu u Izrael, Iran i Pakistan, gde su prodati po duplo manjoj ceni od regularne.
Pojedini analitičari za ovakav rasplet situacije pre svega optužuju SAD i zalivske zemlje, koje već neko vreme govore o svojevrsnoj balkanizaciji iračke nafte, što bi dovelo do toga da Irak ne raspolaže svim svojim naftnim poljima te da primat u naftnom biznisu u potpunosti prepusti Arapima u Zalivu.
