Izvor: Blic, 17.Mar.2010, 01:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kada selo gori, gasi i vatru i TV

Živimo u klimi u kojoj državu, barem tako pokazuje, u suštini baš briga za kulturu i umetnost - rekao je Miloš Lolić, reditelj predstave „Bog je di-džej“ Falka Rihtera, čija je premijera 18. marta u Malom pozorištu „Duško Radović“. Poznati mladi reditelj u razgovoru za „Blic“ govori o predstavi, medijskom teroru u kome živimo, beščašću kao bitnoj odrednici realnosti...

Govoreći o motivima koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su ga ponukali da radi predstavu „Bog je di-džej", Miloš Lolić, između ostalog, kaže da je taj tekst napisan 1997, prvu put objavljen 1999, da se sa komadom sreo i pre nego što je radio Muzilove „Sanjare" (za šta je dobio Bitefovu nagradu, prim. n.) i napominje: „Počinje monologom u kome se spominju bendovi, muzičari, albumi koje sam zaista slušao u to vreme. Dakle, prvi motiv je bio, da to tako nazovemo, prepoznavanje sebe i sveta oko sebe. Postoji i momenat upoređivanja te '99. sa ovim danas. Tekst je pisan rukom mladog čoveka, o mladima i za mlade, ali iz njega izbijaju i drugi, veoma duboki slojevi."

A to je?

- Tehnološki i medijski teror i vampirizam. Medijsko ispijanje krvi ljudima i šta su sve ljudi, posebno mladi, spremni da urade da bi se u tom sistemu etablirali. I kakve sve pošasti sistem traži od njih da bi ih priznao...

Ima li izbora?

- Sudeći po tekstu, i ne samo po tekstu, izbora skoro da i nema. Ali, suštinski verujem da ga ima. Mora ga biti. Jer onda taj princip možemo da primenimo na sve teške teme - od (ne)imanja izbora kada je reč o korupciji i kriminalu do (ne)imanja izbora kada je reč o konzumiranju droge koja vas bar nakratko i po visokoj ceni „vodi u bolji svet". Dakle, ako nema izbora, onda mnoge stvari dolaze u pitanje, onda možemo da prestanemo da se bavimo umetnošću, na primer. Ako nema izbora, onda sve ode dođavola. No, nema nikakve sumnje da je jako teško čoveku, posebno mladom, da se odupre tim medijskim kandžama tim pre što one vrlo mogu da zaliče na izlaz iz mraka u kome je čovek rođen, koji su oko vas načinili porodica i socijalni kontekst... Teško je sagledati da će vas mejnstrim medijskog života progutati, a onda ispljunuti jer im trebate samo pet minuta.

Govorili ste da upoređujete '99. i današnje vreme, šta vam se u tom smislu nameće kao osnovni utisak?

- Bilo bi pogrešno reći da razlike nema. Lično, te '99. sam postao punoletan, dobio, dakle, pravo glasa, bombardovan sam... i da ne nabrajam. Teško da jednom predstavom ili jednim razgovorom možemo obuhvatiti sve razlike. Nade koje sam imao te '99. i godinu potom možda nisu ostvarene ali, verujem, treba da prežive. Očekivanja... Možda je zapravo samo trebalo shvatiti da su očekivanja pogrešna. Velika je razlika između nade i očekivanja. Zapravo, ne treba ništa očekivati. Posebno ne od države. To vam govorim u trenutku kada, ne znam tačno ni zašto ni kako, navodno zbog nekih promena u procesu slanja novca od Skupštine grada ka pozorištima, mi doživljavamo sada da su se, na primer u Pozorištu „Boško Buha" odigrale dve premijere, a da ti ljudi nisu dobili dinara. Mi smo, evo, pred premijerom, a u istoj toj situaciji. Živimo, dakle, u klimi u kojoj državu, barem tako pokazuje, u suštini baš briga za kulturu i umetnost, s tim što voli da se hvali uspesima u toj oblasti i maše njima kao svojom perjanicom. I, nije to samo stvar podrške, već pre svega minimum poštovanja. Voleo bih da su stvari čistije i jasnije. Neka kaže država da je kultura i umetnost ne zanimaju, neka kaže poreskim obveznicima čemu služi njihov novac. Ovako smo u potpuno šizofrenoj situaciji.

Gledano iz pozorišnog ugla, kog nam je žanra realnost?

- U jednom intervju, neposredno nakon premlaćivanja, odnosno ubistva francuskog navijača, rekao sam da živimo u hororu. Ali, grešim. Jer, horor je čist žanr. Podela unutar njega na „bed gajs" i „gud gajs" je jasna, situacija čista. Možda je horor bio pod Miloševićem kad ste imali moćnog ali jasno profilisanog neprijatelja. Ovo danas je daleko haotičnije i, rekao bih, teže. Po žanru, verovatno, najbliže je groteski: sva ta iskežena lica na TV, to reklamiranje i promovisanje svakovrsnog beščašća... Mi se svi pravimo da je kao sve u redu, a ništa nije u redu. Gondža (Goran Jevtić, glumac, prim. n.) neki dan je u intervju sjajno rekao da kad selo bukti, treba gasiti požar, a ne češljati se. A mi se ubismo češljajući se. Tu svakako ima nešto od groteske. „Bog je di-džej" nije groteska. Ona komunicira sa realnošću, posebno realnošću mladih.

U kom smislu? U predstavi se pojavljuju i deca, a njima ostavljamo kakav svet?

- Nadam se, nisam rekao da očekujem, da će generacije koje dolaze poboljšati stanje stvari uprkos sunovratu vrednosnog sistema i medijskom teroru. S druge strane, realno, sagledavam da su generacije koje dolaze sve otrovanije tim medijskim mejnstrimom. Ne osećam se pozvanim da, ni kao građanin ni kao reditelj, govorim pretenciozno o rešenjima. A želim da svojim delanjem učinim barem toliko da stvari ne idu nagore. Setite se, ne tako davno, na primer, gledajući televiziju čudili smo se kako su tamo dospeli neki polupismeni ljudi. Danas bez mnogo čuđenja konstatujemo kako nam sa ekrana sole pamet zločinci, kriminalci, ljudi ogrezli u korupciju... I sve to dobija legitimitet. U predstavi „Bog je di-džej" imamo dva junaka koja se ipak vešto snalaze u medijskoj prljavštini. Dakle, kada selo gori, gasi i vatru i televizor.

Umetnička ekipa

U predstavi „Bog je di-džej" nemačkog pisca Falka Rihtera u režiji Miloša Lolića, čija je premijera sutra na sceni Malog pozorišta „Duško Radović" uloge tumače: Nikola Vujović, Hristina Popović-Mijin, Sofija Ivanović, Tamara Danojlović, Nemanja Stanković, Djordje Kosić. Scenografiju potpisuje Jasmina Hulbus, kostimografiju Marija Jelesijević, a koreografiju Bojana Denić.

Nastavak na Blic...

S media: Opsednutost pop-kulturom

Danas: Tračak nade u ljudskim odnosima