Izvor: Politika, 18.Mar.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Brutalnost utkana u detinjstvo
Utisak je da kultura, još i pre ove krize, državi služi kao lažno svedočenje da je sve u redu sa našim društvom, kaže reditelj Miloš Lolić
Reditelj Miloš Lolić posle velikog uspeha na 43. Bitefu, kada je sa dramom „Sanjari” Roberta Muzila osvojio gran pri „Mira Trailović”, ponovo je u žiži pozorišnih interesovanja. Premijera predstave „Bog je di-džej” Falka Rihtera, u Lolićevoj režiji izvedena je sinoć na sceni Malog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pozorišta „Duško Radović” u Beogradu. I dok je u vreme, i posle 43. Bitefa „ignorisao” medije, ovoga puta odazvao se pozivu da govori o novoj predstavi, razlozima zašto je tako uporno ćutao prošle jeseni, pozorišnim stavovima...
–Predstava „Bog je di-džej” je kao izvrnuta rukavica. Nije bilo dovoljno baviti se medijskom eksploatacijom mladih, moralo je dublje da se zaroni u sopstvenu prošlost. Drama nagoni da se bavite i odnosom prema detinjstvu, sopstvenom ili tuđem, a s druge strane i nekakvim preživelim detetom u sebi. U rovarenju po tinejdžerskim danima moja se generacija neminovno vraća u devedesete godine. Ono kada su neki jedva uspeli da prežive, e – to je moje detinjstvo, kaže Lolić i objašnjava zašto predstava „Bog je di-džej” nije preporučljiva za decu ispod 16. godina.
– Nije reč o pukoj zabrani, zato nema potrebe tome davati publicitet. Neke druge moje predstave zaista bih zabranio, i to gledaocima mlađim od 24 godine. Ali istina je da smo ovoga puta imali dugih rasprava, i generalno, zanimljiva je to tema: šta je za koji uzrast? S jedne strane – svedoci smo medijskog vaspitavanja dece, seksualizovanog i punog nasilja, putem TV programa, crtanih filmova, video-igrica, ili muzičkih spotova, dok sa druge strane – mi sami pred decom nešto pokušavamo da sakrijemo. Uvek se autocenzurišemo. Iako im kroz medije serviramo naše najbrutalnije fantazije, volimo da lažemo kako ih štitimo od tema koje nisu za njihov uzrast, i pogrešno ih tretiramo kao bića koja nisu dovoljno svesna – kaže naš sagovornik.
Miloš Lolić je još kao dečak znao satima da sedi u sali gledajući kako režiraju Dejan Mijač, Miroslav Belović, Jagoš Marković. Prva umetnička saznanja sticao je pored svoje majke, glumice Danice Maksimović, a rediteljskim veštinama učili su ga Ljubomir Muci Draškić i Slavenko Saletović. Na beogradskim scenama do sada je postavio predstave „Adam i Eva”, „Velika bela zavera”, „Druga strana”, Muška stvar”... Predstava „Sanjari” izdvojila se kao posebna.
– „Sanjari” su mi intimno najbitnija predstava, bilo mi je jasno već pre generalnih proba iste. To što smo bili pozvani na 43. Bitef bila je velika čast, posebno zato što smo zanemareni na svim domaćim festivalima, ali onda naglo i niotkud – glavna nagrada, u inostranoj konkurenciji, od strane većinski inostranog žirija. Od strane ljudi koji su i te kako znali kakav se materijal nalazi iza imena Muzil, i o kakvom je tu zapravo izazovu reč.
Miloš Lolić pripada generaciji koja burno reaguje na devedesete godine prošlog veka. Čak ga pozorišni hroničari svrstavaju u „posleratni talas”, odnosno generaciju koja je stasala u prelomnim događajima.
– To je veliki broj izuzetno kvalitetnih mladih reditelja koji su odrastali u ratnom Beogradu. Sada je pitanje kako i na koji način ćemo reflektovati to ratno iskustvo, sećanje na rat, a pri tom nije reč o sirovom iskustvu rata unesrećenih ljudi širom Bosne, Hrvatske ili Kosova, već o distanciranom, medijski ledenom iskustvu rata. To iskustvo je unapred posebno, nekakva reportažna brutalnost utkana u nas kroz detinjstvo, i na to mi kao generacija neminovno reagujemo svojim pozorišnim radom – kaže Lolić i dodaje:
– Izvođačka umetnost ima jako bitnu društvenu ulogu, posebno danas i ovde, u društvu spektakla, jer reč je o živoj umetnosti. Umetnosti koja se ne tiče proizvodnje objekta i koja izmiče tržištu. Upravo zbog toga pozorište je još više dužno da preispituje sistem u kom nastaje, da ukaže na iščašenja društva koje gradimo. Ali, na žalost, utisak je da kultura, još i pre ove krize, i pored svih političkih promena, našoj državi zapravo ne znači puno, taman toliko da posluži kao lažno svedočenje da je sve u redu sa našim društvom.
B. Trebješanin
[objavljeno: 19/03/2010.]
