Izvor: Kurir, 24.Feb.2011, 09:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SVA DECA SPASENA IZ LIBIJE
BEOGRAD - Izvukli živu glavu! - Baba, stigao sam. Tata je ostao tamo, ali će i on doći - rekao je 10-godišnji Filip kad je prigrlio svoju baku Miru iz Subotice, koja je juče više od sedam sati čekala ćerku i unuka. Suze malog Filipa i njegove mame Aleksandre pokazale su kroz kakvu agoniju je ova porodica prošla.
BEOGRAD - Izvukli živu glavu!
- Baba, stigao sam. Tata je ostao tamo, ali će i on doći - rekao je 10-godišnji Filip kad je prigrlio svoju >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << baku Miru iz Subotice, koja je juče više od sedam sati čekala ćerku i unuka. Suze malog Filipa i njegove mame Aleksandre pokazale su kroz kakvu agoniju je ova porodica prošla.
- Evakuacija je trajala šest sati. Na aerodromu u Tripoliju je haos, a u gužvi smo izgubili prtljag. Jedva smo uspeli da dođemo do aviona. Sve to vreme razmišljam o mužu, koji je ostao u Bengaziju. Osećanja su mi podeljena - rekla je za Kurir Aleksandra Komasar, koja je radila u Tripoliju kao medicinska sestra.
Avionom kojim je stigla porodica Komasar evakuisano je 175 Srba, a čak trećina putnika bila su deca, tako da više nijedan mališan nije ostao u Libiji. Prema njihovim rečima, na aerodromu u Tripoliju vlada haos, a dodatnu nervozu izazivale su oprečne informacije koje su dobijali, tako da nisu znali ni kad će ni da li će poleteti. Samo ukrcavanje u avion trajalo je nekoliko sati. Ništa bolje nije bilo ni na beogradskom aerodromu, gde je još u prepodnevnim satima počela da pristiže rodbina čiji su najmiliji u Libiji. Na svakih 30 minuta stizale su nove informacije o tome da je prvi avion poleteo, zatim da nije, pa onda da je evakuacija odložena za sutra.
- Čekam muža. Čula sam se s njim rano ujutru, kad je seo u autobus za aerodrom, ali od tada su sve veze u prekidu. Kad smo se u utorak veče čuli, bio je vrlo napet, tako da sam malo uplašena. Niko ne može da mi kaže da li je uopšte uspeo da se ukrca i kada će doći - priča Milena Jovanović iz Ripnja.
Putnici su na aerodromu dobili sendviče i osveženje, a organizovan je i prevoz do autobuske i železničke stanice za sve koji nisu iz Beograda.
Spasavanje svih Srba koji žele da napuste Libiju biće nastavljeno i danas.
J. Ilić - J. Rafailović
Hoću da se vratim zbog drugarice
Šestogodišnja Ana je, kad je ugledala tetku, svojim veselim skakutanjem izmamila osmehe na licima prisutnih. Kako kaže, drago joj je što je tu, ali s druge strane, žao joj je što je u Tripoliju ostavila svoje školske drugare.
- Srećna sam što vidim tetku, ali bih volela da se jednog dana ponovo vratim jer tamo imam dobru drugaricu. Zajedno smo išle u Rusku školu - kaže nasmejana devojčica čvrsto grleći svoju, kako je rekla, "tetkicu".
Ostala trudnica!
Irena Simić je sa osmehom na licu i suzama u očima, držeći sina Acu u rukama, pozdravila devera, koji joj je prilazio. Objasnila nam je da je pomalo nervozna zbog gužve, koja je sada za njom, ali i zbog supruga, koji je ostao na svoju odgovornost.
- Zbog deteta sam odlučila da se vratim u Srbiju, a jednim delom i zbog rodbine, koja je o brinula. Ipak, dosta je ljudi ostalo tamo na svoju odgovornost jer ne veruju da će imati problema. Eto, moj suprug je tamo i jedna prijateljica koja treba da se porodi. Oko 60 odsto naših ljudi je ostalo u kampu u kojem smo bili smešteni - priča Irena držeći u rukama jednogodišnjeg sina, koji je grickao zemičku.
Bilo, ne ponovilo se!
- Maki, Saro! - vikao je čovek iz gomile kada je ugledao svoju ćerku i unuku staru godinu i po kako prolaze kroz vrata carinske zone. Suze radosnice nisu izostale ni u ovom slučaju.
- Katastrofa! Gore je na aerodromu nego u samom Tripoliju. Čekali smo više od pet sati da uđemo u avion. Najteže je bilo nama s decom. Jedva čekam da stignem kući - rekla nam je mlada žena ne želeći da joj objavljujemo ime.
Izvukla se Gadafijeva služavka
Crvenokosa devojka, izbezumljenog pogleda i sva uplakana, otkrila nam je da je bila služavka u Gadafijevoj kući.
- Jedva sam izvukla živu glavu. Zahvaljujem bogu što sam živa. Bila sam tamo, u njegovoj kući. Bila sam u kući Gaše... Gadafija - kroz suze i smeh govorila je mlada devojka, koja ni za živu glavu nije želela da se predstavi.
- Bilo je strašno. Napadali su nas, katastrofa je tamo. Svašta sam doživela. Jedva sam se izvukla iz kuće, a potom i iz Libije. Nisam iz Beograda, ali najsrećnija sam što sam sletela. Na pitanje Kurira šta je tačno radila u Gadafijevoj kući devojka je odmahnula rukom i nestala u gužvi.
(I. M.)
Antić: Najopasnije su bande
Iz drugog aviona koji je doleteo iz Tripolija prvi je izašao Srđan Antić, košarkaški trener koji je u Libiji proveo poslednjih mesec dana.
- Mediji nisu baš preneli kako je bilo. Mi smo imali strah od bandi koje su išle i pljačkale.
One su napadale naše ljude, ali ih policija i vojska nisu dirali. Najgore su prošli oni koji su dali pasoše na viziranje i, kad je došlo do ovih problema, nisu mogli da dođu do svojih dokumenata. Nadrljali su i oni koji su bili na naftnim bušotinama, jer nisu mogli da se dovezu - rekao je Srđan Antić.
(I. M.)
Pogledaj vesti o: Libija, Subotica
