Izvor: Politika, 03.Nov.2014, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pop Milorad dribla za Španca
Nekadašnje svetilište revolucije, Bela Crkva, zajedno sa spomenikom Žikici Jovanoviću Špancu i muzejom revolucije, tone u zaborav
Bela Crkva – Kako god okrenete, mladi sveštenik Milorad Nešić igra za revolucionara Žikicu Jovanovića Španca. Prota je najbolji dribler, ofanzivni vezni igrač varoškog kluba koji nosi ime narodnog heroja.
– Kako god okrenete, u Beloj Crkvi od Španca pobeći ne možete – smeje se tridesettrogodišnji sveštenik, najbolji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << igrač tima koji prvi put igra u međuopštinskoj ligi.
Pop Milorad, tako, dribla za Španca! Hteo ne hteo!
– Volim zaista svoj klub i ne smeta mi da igram za klub koji se zove po revolucionaru iz Drugog svetskog rata. Važno je samo da igramo dobro – priča duhovnik u dresu partizanskog heroja.
I smeje se dobroćudno čovek koji ispoveda ljude iz nekadašnjeg svetog mesta revolucije.
Sada se Bela Crkva raspada. Ljudi beže iz nje...
Zaista, samo su sveštenik Milorad i šezdesetdvogodišnji radnik Tomislav Andrić na ulicama puste varoši. Ne možeš čoveka da pronađeš na ulici u kasno posle podne.
Put je toliko izrovan, kao da su ga pregazile sve divizije iz NOB-a, zajedno sa oklopnim snagama. Sigurnije je putovati livadama, nego drumom, koji vodi ka varoši i gde se završava ispucali asfalt. Dalje putem nema gde.
Pošta radi do 14 časova, a onda, fajront! Nema potrebe za drugom smenom. Čak i u špageti vesternima ima više ljudi ispred kuća, koji gledaju u strance.
Spomenik Špancu i njegovim kompanjerima, dr Miloša Miše Pantića i Čedomira Čede Milosavljevića, obrasli su travuljinom. Vire spomenici iz nepokošene trave, ispred muzeja posvećenog Špancu i revoluciji! Ko se samo usuđuje da zgrade koje podsećaju na napuštene štale, naziva muzejom?
Španac bi, verovatno, podigao novi ustanak kada bi video kako se ophode prema njegovom nasleđu. Ili bi ukokao sam sebe.
– Bez obzira na to da li se slažem sa tim delom naše istorije i bez obzira na naše podele na četnike i partizane, odnos prema Žikici Jovanoviću Špancu je sramota za naš narod. On i njegov čin su deo naše istorije. Moramo se međusobno poštovati – priča sveštenik i fudbaler Milorad.
Zaista, ko je dozvolio da se dve prastare zgrade muzeja pretvore u ruglo? Čak je teško odgonetnuti ko otvara zamandaljena vrata 7. jula, na Dan ustanka Srbije, kada retke delegacije dolaze u zdanje duhova!
Mladi sveštenik je jedan od onih ljudi koji razumeju, praštaju i koje treba slušati. Doduše, pričaju i da ga treba gledati kako dribla i izvodi slobodne udarce.
Šta on misli o Žikici i ubijenim žandarima? Kakav je njegov odnos prema revoluciji koja nije priznavala Boga?
– U Beloj Crkvi, 7. jula 1941, godine, brat je ubio brata. Žandari su tada bili predstavnici vlasti. Da li su to bile okupatorske vlasti? Da, bile su. Ali ljudi su radili svoj posao, zarađivali su komad hleba. Da je Žikica ubio nemačkog vojnika, rekao bih mu – svaka čast! Bio je to crkveni vašar, Žikica je sa drugovima došao i održao govoranciju. Ali, kao sveštenik, ja želim da poštujem 90 odsto mojih meštana za koje Žikica Jovanović Španac i dalje živi. I meni, kao i njima, smeta što je Bela Crkva sada slepo crevo Srbije. Mi smo zaboravljeni od svih. Da nije bilo Španca, ne bi bilo ni ove Bele Crkve. U sretna vremena, u „Žikicina” vremena, narod je živeo mnogo dobro. Dolazile su desetine autobusa turista, stizale su ekskurzije. Ova naša škola je imala dom mladih zadrugara, imala je svoju farmu... Đaci su imali voćnjake, šljive... Ja sve to razumem i opravdavam. Zašto je onda strašno da se pokosi trava oko njegovog spomenika, da se uredi muzej koji bi radio svakoga dana? Strašno je to kako se odnosimo prema istoriji, bez obzira slažem li se ja sa ideologijom Španca ili ne – priča sveštenik.
Meštani bolji život varoši vezuju za Žikicu. U to se uverio sveštenik za sedam i po godina, koliko služi u Beloj Crkvi. Uverio se da je nestankom Španca iz sećanja, nestala i varoš.
Ode Bela Crkva u reviziju istorije, zajedno sa legendom koja kaže da se Španac kretao kao kominternovski desperado. Sa dva kolta, nisko spuštenih, bio je politički komesar iz Španskog građanskog rata, prekomandovan u Srbiju da bi podigao ustanak protiv nacističkih okupatora. Ali, Žikica nije ucmekao nemačke soldate, već je potegao pištolje kao revolveraš i likvidirao dva srpska žandara, koji su došlo da rasture narodni zbor.
Žandari nisu znali koliko je Žikica nemilosrdan. Ubio je narednika Bogdana Lončara i kaplara Milenka Brakovića, koji su došli da vide ko to remeti javni red i mir na vašaru. Brzo je, međutim, Žikica otišao u večna lovišta, za svojim žrtvama. Poginuo je godinu dana kasnije.
Slavljen je kao junak, te se ta pucnjava, 7. jula 1941. godine u Beloj Crkvi, smatra danom ustanka naroda Srbije protiv nacista. Nekadašnji heroj sada počiva u korovu!
– Taj čovek je branio čast ove zemlje. Bio je partizan i 7. juli je dan za ponos Srbije. Sada bi i Žikicu i Tita ovde od zlata pravili – priča radnik Tomislav.
Valjda se podrazumeva da radi u osnovnoj školi koja nosi Žikicino ime.
Voleo je Tomislav i Tita, pa Slobu. Naročito je voleo onu Jugoslaviju!
– Da je Žikica ostao živ, bio bi predsednik ko zna čega – priča školski radnik. On i sveštenik Milorad se ne slažu u svim detaljima Žikicine biografije, a ponajviše se spore oko ideologije. Ali se slažu da treba ostati čovek! Poput njih dvojice. I stari Tomislav, sa istetoviranim znakom JNA u obliku srca, i sveštenik Milorad, sa verom u Boga i krst časni.
Posmatraju staru školu. U toj školi je, posle žestokih borbi na Mačkovom kamenu, pre jednog veka umro Darko Ribnikar, jedan od osnivača „Politike”. Sto godina kasnije, za njim umire i škola.
U porti crkve je Darkov grob.
Na školi pored crkve, ispisan je grafit: „Ivana, voli te Rus!”
Piše i da neku Milicu voli Marko.
Crkva izgleda kao da je podignuta pre nekoliko godina. Škola je ruševina, iz koje raste drvo.
Apsurd je da su i škola i crkva izgrađene iste, 1879. godine. Dva lepa spomenika žandarima koje je ubio Španac, podignuta su u porti crkve posle 5. oktobra 2000. godine. Okružni sud u Šapcu doneo je, potom, 2009. godine presudu o rehabilitaciji dvojice žandarma. Da li je, onda, po prirodi stvari, borac protiv nacista, pod kodnim imenom Španac, zapravo bio zločinac?
Zašto neko smatra da treba sačuvati crkvu, dok škola, pretvorena u ratnu bolnicu, u kojoj su umirali srpski vojnici, treba da nestane? Zašto neko smatra da Španac, koji je podizao revoluciju protiv nacista, treba da počiva u korovu? Ko je taj neko?
Razume se valjda da smo to mi.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 03.11.2014.
