Izvor: Politika, 15.Mar.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nasilnici u javnom prevozu
Samo četiri odsto žena u prestonici imalo je sreću da ne doživi seksualno uznemiravanje u vozilima gradskog prevoza
„U prvi mah pomislila sam da mi se učinilo, ali, nažalost, nije bilo tako. Neki muškarac pribio se uz mene u krcatomtrolejbusu i počeo da me dodiruje po telu. Preplavili su me neverica, stid i strah. Kada su se vrata posle čitave večnosti otvorila, nekako sam se otrgla iz njegovog gvozdenog stiska i bukvalno izletela iz prevoza. Danima potom išla >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sam na fakultet peške, ’slika’ iz trole izranjala mi je stalno u mislima, bila sam besna i ponižena, i pokušavala da dokučim zašto mi se to dogodilo... Nisam imala minić, nisam bila čak ni našminkana... Nisam ni odreagovala, što je možda najgore.” Ovim rečima nam je S. J. (24) dočarala tipično iskustvo žena koje koriste javni prevoz. Ni ona, nažalost, ne spada u onih srećnih četiri odsto Beograđanki između 20 i 29 godina koje, prema istraživanju koje su za potrebe fakulteta sprovele studentkinje psihologije Branislava Tanasković i Milena Račeta, nikada nisu doživele seksualno uznemiravanje u gradskom prevozu. I ostale brojke u ovom istraživanju su sumorne: gotovo polovina od 76 ispitanica, njih 46 odsto, bila je dva ili više puta uznemiravana na ovaj način, a značajan procenat žena(26 odsto) uznemiravanjeje doživelo u društvu prijateljice. Neke nasilnike (jedan odsto) ne obuzdava čak ni prisustvo devojčine „jače polovine”.
– Najčešći oblici uznemiravanja su pipanje, dahtanje u vrat, masturbiranje (šokantnih 22 odsto incidenata), „češanje” uz telo žene, pokazivanje pornografskih slika iz časopisa, dobacivanje ili pogledi sa seksualiziranom konotacijom – navodi za „Politiku” Tijana Popivoda, konsultantAutonomnog ženskog centra u Beogradu za rad sa ženama koje su preživele nasilje.
Milena Račeta.
Prema rečima Milene Račete, muškarci koji uznemiravaju ne očekuju društvenu kaznu, niti da će žena priznati šta se dešava.
Oni kao da znaju da će žrtve uglavnom pružati samo pasivni otpor: većina će se odmaći, opomenuti ih pogledom, izaći iz prevoznog sredstva ili se jednostavno praviti da ništa ne primećuje. Samo u 28 odsto situacija nasilje se prekida pošto se žrtva izviče na nasilnika, dok ga samo 11 odsto udari. Možda najporazniji podatak jeste da u svega 10 odsto situacija drugi putnici reaguju i zaštite žrtvu.
Kako rešiti ovaj problem? U nekim zemljama, poput Meksika, uvedeni su odvojeni autobusi, što je za mnoge ipak drakonsko rešenje, koje, pri tom ne isključuje eventualne slučajeve istopolnog uznemiravanja.
– Nisam za odvojene autobuse, jer živimo u mešovitom društvu u svim drugim sferama, a i na taj bi se način samo konstatovalo da su žene izuzetno ugrožene, ne bi se rešio problem. Rešenje bi bila, što su i navele naše ispitanice u istraživanju, sistemska edukacija i osvešćivanje žena, ali i muškaraca. U obzir dolazi i nastava rodne ravnopravnosti od malih nogu, video nadzor, uvođenje kazni za nasilnike u javnom prevozu, zapošljavanje odgovorne osobe u autobusu – kaže Milena Račeta.
Kako za „Politiku” objašnjavaju pravni stručnjaci, ovakvo ponašanje u prevozu moglo bi se u okviru srpskih zakona podvesti pod prekršaj protiv javnog reda i mira, odnosno kao nedolično ponašanje na javnom mestu. Međutim, u zavisnosti od toga šta se u konkretnoj situaciji zapravo desilo, moglo bi se tretirati i kao krivično delo, i to kao realna (neverbalna) uvreda ili kao nedozvoljena, silom učinjena, polna radnja. Za oba zločina Krivičnim zakonikom Republike zaprećena je novčana kazna ili zatvor do tri godine. Ipak, presude za „pipkanje i štipkanje u prevozu” nikada do sada nisu izrečene u napoj zemlji, a broj prijava zbog ovakvog vida uznemiravanja je zanemarljiv.
Tereza Bojković
[objavljeno: 16/03/2009]
