Izvor: Glas javnosti, 27.Maj.2009, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Egzit“ pod Ostrogom
Oduvek postoji odnos između države i Mitropolije crnogorsko-primorske kao vlasnika pravoslavnih crkava i manastira koje je državna vlast u svom modernom periodu i različitim državnim granicama, uvažavajući njihovu sakralnost, prepoznavala kao deo javnog interesa i opšteg dobra u kulturi. Dakle, taj odnos je postojao, postoji i postojaće, ali kvalitet tog odnosa nije, kao što je poznato, uvek bivao isti. To se potvrđuje i sada kada se u Crnoj Gori donosi novi zakon o kulturnim dobrima. >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti <<
Čitajući razne verzije tog teksta do sada nepobitno sam zaključio da sve polaze od netačne i veoma loše ideološko-politikantske pretpostavke da su svi, a posebno i prvenstveno predstavnici Mitropolije, koji su se trudili da se obnove svetinje koje je stoka decenijama poganila zapravo „devastatori“. A „pravednici“ su jedino oni „kulturni poslenici“, koji su decenijama dokazivali da jedino imaju volju da smetaju i troše novac sa narodne grbače. I ne samo to. Obnova porušenih, oskrnavljenih i opoganjenih crkava koju je izveo verni narod sa svojim sveštenstvom u Crnoj Gori danas se u dukljansko - montenegrinskim krugovima tretira kao „smišljeno menjanje identiteta crnogorskog naroda i svojevrsni kulturocid“. Pri tome, nikome od tih kvalifikatora ne pada na pamet da progovori o višedecenijskom i stravičnom „crkvocidu“, pa samim tim i „kulturocidu“ u Crnoj Gori.
U pripremi novog zakona o kulturnim dobrima ne samo da nisu učestvovali, nego nisu čak ni konsultovani predstavnici crkava i verskih zajednica, ali ni drugi vlasnici kulturnih dobara ili spomenika kulture u Crnoj Gori. Nije bilo nijedne televizijske debate ili intervjua na javnom servisu. Mnogi do pre neki dan nisu ni znali da je ovaj zakonski projekat u proceduri. Javna rasprava o ovom nacrtu zakona, po svemu sudeći, samo predstavlja jednu formalnost koja se sastoji u protoku vremena i zakidanju vremena što, naravno, mogu i da dokažem.
Nacrt zakona uvažava činjenicu da su crkve i verske zajednice vlasnici svoje imovine i to je dobra strana. Važno je da se u svojinska prava crkava i verskih zajednica, kao i drugih vlasnika kulturnih dobara u Crnoj Gori, nacrt zakona ne zadire pošto i nema kapaciteta za tako nešto. Da su se njegovi autori uputili u tom pravcu onda bi oni došli u sukob sa međunarodnim dokumentima i konvencijama koje je Crna Gora ratifikovala, ali i sa Ustavom i drugim zakonima. Međutim, nije dobro što postoje veliki problemi u pogledu nepravničkog ograničavanja prava vlasnika kulturnih dobara i izbegavanja brojnih obaveza državne vlasti prema njima u tom pogledu.
Interesantno je da su zakonopisci iz Ministarstva kulture naslov prepisali od Srbije, a sadržaj u drastično redukovanom vidu u pogledu izbegavanja obaveza države od Hrvatske.
Uveli su i nekakve spomeničke rente, a to se na srpskom jeziku zove - državni porez na svetinje. Spomeničke rente su, zapravo, sredstvo da se puni državni budžet na ime svetinja. Žalosno je što svetinje nisu zaštitili od profanisanja i neprimerenog objavljivanja. Skaradno je, ali moram da kažem da će ubuduće, ako ostanu na ponuđenim rešenjima, svako moći da, čak i na donjem vešu ili ženskom rublju, odštampa neki manastir ili lik nekog svetitelja, ali pod uslovom da 10 odsto od prodaje tih proizvoda uplati u državni budžet. Za sto evra uplaćenih u budžet, po ovom hacrtu, dobijate pravo da, na primer, sa likom Svetog Vasilija Ostroškog ili Svetog Petra Cetinjskog reklamirate šta vam god padne na pamet. Zakon predviđa i tu neviđenu mogućnost da se u manastirima po odobrenju državne uprave prave čak i žurke! Ne bi me čudilo da nekome po zakonu ne padne na pamet da napravi „Egzit“ pod Ostrogom!
