Izvor: Blic, 17.Mar.2016, 22:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
FELJTON Tako je govorio Dragan Nikolić: Da li je sve bio san?
Bežeći od života u san nisam ni slutio da će taj san postati deo mog života, toliko realnog i zastrašujućeg, da uplašen ponekad mislim da je to ipak bio samo san, rekao je Dragan Nikolić.
Nesvakidašnji događaj, uručenje plakete za doprinos filmskoj umetnosti Draganu Nikoliću krajem decembra 2001. bio je neobičan i po tome što je pre zvaničnog početka nestalo struje. Veliku gužvu u Muzeju kinoteke u Kosovskoj osvetlilo je nekoliko sveća, a Nikolić je preuzeo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << stvar u svoje ruke, bez ikakvog razmišljanja o odlaganju. Popeo se na stepenik u holu ka izlazu, primio plaketu od Radoslava Zelenovića, zagrlio Milenu, i kratkim obraćanjem stvorio doslovce čudesnu atmosferu.
Kao klinac, kako je rekao, dolazio je u Kinoteku ne sluteći da će se razboleti od najbenignije bolesti, od filma:
”Sanjao sam da ću jednog dana stajati ovde u hramu kinematografije, gde će mi biti dodeljeno veliko priznanje iz oblasti filma. Međutim, nisam toliko bahat ni naivan da ne znam da je to možda samo san”, rekao je dodajući da je od života bežao u san, a san mu se vratio u život.
I kvantitetom i kvalitetom raskošna je karijera Dragana Nikolića, a filmovi koje je radio osamdesetih godina XX veka svakako se ubrajaju u najlepše kockice mozaika Nikolićevih (ostvarenih) snova.
U kultnom filmu “Ko to tamo peva” (scenario Duško Kovačević, režija Slobodan Šijan) Nikolić se ponovo poigravao sa svojim vokalnim (ne)mogućnostima i ostvario maestralnu ulogu (šlager) pevača za koju će kritičari, između ostalog, reći da je u svom izuzetnom, širokom glumačkom rasponu osvetlio i čudesan, komediografski element.
Tih godina nižu se brojni naslovi i uloge od kojih će mnoge ostati za pamćenje. Pomenimo, na primer, izuzetno interesantnu rolu u filmu “Sezona mira u Parizu” (1982) Predraga Golubovića ili njegovog Marka u filmu “Nešto između” Srđana Karanovića (1983), u kojem je prepleo mizantropiju, svojevrstan apsurd i cinizam, urbanost čak i sa melodramatične strane.
Iste te godine odigrao je legendarnog Popaja u “Balkan ekspresu” Branka Baletića (scenario Gordan Mihić) – oblikovao je i dočarao tog obično neobičnog, il’ obrnuto, junaka kao svojevrstan masterklas iz nepodnošljive lakoće postojanja.
Njegov Vlah Alija u filmu “Banović Strahinja” Vatroslava Mimice (1983), uloga za koju je dobio Zlatnu arenu, legendaran je po više osnova. Lik koji je po narodnoj pesmi na osnovu koje je film rađen u osnovi ološ, secikesa, vođa odbegle grupe bitangi u maestralnom glumačkom volumenu Dragana Nikolića dobija bogatu slojevitost i životvornost. Pokazao je Dragan Nikolić kroz Vlah Aliju, između ostalog, kako ljubav i od onih koji su ogrezli u bezizlaznosti duboke stranputice može načiniti čoveka. Zasenio je pozitivca Banović Strahinju i Franka Nera koji ga je tumačio.
“Zamerali su mi da sam isuviše dobro igrao Turčina”, govorio je šaljivo odgovarajući na pohvale za tu ulogu. A svojevremeno pričajući o njoj između ostalog je kazao: ”Glumački, Banović Strahinja je pravolinijski epski junak, pozitivac kome je fukara iz protivničke vojske otela ženu i koga on juri da ga ubije. Vlah Alija je pun poroka. I brata rođenog svirepo ubija, ali je čovek od krvi i mesa. Nežnost i žudnja za životom oličena u njegovoj ljubavi čini da ta žena u datom trenutku svog otmičara, njega, pretpostavi voljenom mužu”.
Nizale su se legendarne uloge u filmovima “Čudo neviđeno” Živka Nikolića (1984), “Život je lep” (1985) Bore Draškovića, “Sabirni centar” Gorana Markovića, ”Poslednji krug u monci” Ace Boškovića (1989), čuveni film u čijem središtu su žestoki momci sa asfalta koji se bore za primat a završavaju tragično, film koji je pratila opaska i da je bio najava strašnih zbivanja koji će zadesiti Jugoslaviju.
Kraj osme decenije XX veka u karijeri Dragana Nikolića na više načina obeležio je impresivno zamišljen i počet ali ne i završen do kraja film koji je prethodno trebalo da bude serija “Seobe” Aleksandra - Saše Petrovića, koji je radio po čuvenom delu Miloša Crnjanskog.
Zbog “Seoba” Dragan Nikolić je odbio Emira Kusturicu koji mu je nudio ulogu u filmu “Dom za vešanje”, o čemu je kasnije kazao: ”To je bio splet okolnosti. Kusturica mi je ponudio ulogu u ‘Domu za vešanje‘, a u isto vreme Saša Petrović ponudio mi je da igram Pavla Isakoviča u seriji ‘Seobe‘. Pod uslovom da je pročitao Crnjanskog, verujem da nijedan glumac tu ulogu ne bi mogao da odbije. Pričao sam s Kusturicom o svemu tome”.
A gorepomenute večeri u Muzeju Jugoslovenske kinoteke opasku kako je sve skupa bilo više nego dirljivo Dragan Nikolić je ispratio rečima: ”Mene jeste dirnulo i, što je još važnije, dodirnulo”.
Kasnije, u razgovoru o ulogama, karijeri, ostvarenim Ii neostvarenim snovima kazao: “Bez obzira na sve dodele nekih nagrada za životno delo, ja ću se ipak truditi da još malo negde zasijam”.
(Nastaviće se)
Pogledaj vesti o: Dragan Nikolić
.jpg)
