Izvor: Politika, 29.Nov.2010, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorište nema revolucionarnu moć
Pisca najviše boli psovka publike na izlasku iz pozorišta ili, što je još gore, ćutanje posle predstave koja ih se nije dotakla, kaže Stevan Koprivica
Dramski pisac Stevan Koprivica nedavno je napisao svoj novi, 36. pozorišni komad. Reč je o trileru – komediji „Ratna kuhinja” koja će u režiji Milana Karadžića biti premijerno izvedena 4. decembra na sceni Ateljea 212 u Beogradu, sa glumačkom ekipom u kojoj su Milutin Mima Karadžić, Dragan Bjelogrlić, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Sofija Juričan i drugi.
Tema „Ratne kuhinje” je rat u kojem se raspala Jugoslavija. Međutim, ona se ne bavi prozivanjem ili pronalaženjem krivaca i žrtava rata, već je priča svedena na ljudske sudbine sa namerom da se pokaže da u zverskim vremenima, etički plan i ljudskost mogu da pronađu svoje kanale. Da se ljudi dokažu kao ljudi. Radnja se dešava u ratnim devedesetim na dubrovačkom ratištu, u podzemnoj kuhinji nekadašnjeg hotela, poprišta ratnih dejstava. Tema predstave „Ratna kuhinja” se odlično uklopila u ovogodišnji podnaslov sezone Ateljea 212 „Next YU”, koja je posvećena Jugoslaviji i fenomenu jugoslovenstva.
– Ne mislim da je Jugoslavija tema samo ove sezone. Sada kada je prošlo toliko godina, Jugoslavija predstavlja nostalgični, setni, ali i pokajnički pogled na vremena kada se uništavalo nešto što je moglo da funkcioniše. Današnji pozorišni osvrti su, u stvari, odraz nekog šireg društvenog sagledavanja: šta smo bili a šta smo postali posle? Možemo da budemo netrpeljivi prema toj zemlji. Da pričamo o nedemokratskim okolnostima, ali činjenice govore da je to bila bolja zemlja od bilo koje od novonastalih zemalja – objašnjava Stevan Koprivica.
Naš sagovornik je nedavno imenovan za redovnog profesora Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Pozorišna javnost smatra ga majstorom priče, zato smo ga pitali da li je i zašto priča prognana iz savremene dramske literature?
– Tačno je da je priča doživela tužnu sudbinu. Postdramsko sagledavanje teatra je u stvari ukinulo priču. Volim da citiram Desnicu, koji je još pre 40 godina rekao: „Čovečanstvo se toliko prozlilo da mu više ne treba fabulirati”. U svetu omraze, svetu bez emocija, možda je to i namerno tako projektovano. Sa druge strane, znamo da je u istoriji teatra ispričati priču bio vrhunac umetnosti. Setimo se antičara, Šekspira, Molijera, Čehova i svih velikih autora koji su znali da ispričaju priču. Postdramski teatar i nove tendencije u pozorištu ukidaju zanimljivost i čaroliju fabuliranja. Neću da kažem da sam veliki protivnik postdramskog, već da jednostavno nemam afiniteta prema takvoj vrsti teatra. Ni istoriju, ni dramu ne možemo ukinuti, ma koliko se trudili – kaže Koprivica, i dodaje:
– Sa druge strane nedostatak priče često je neveština i neumeće ljudi da ispričaju priču, da sagledaju dramski karakter, pa svoju umetnost proglašavaju novom teatarskom tendencijom, što naravno nije tačno. Najveće i jedino merilo u pozorištu jeste publika. Dobar pozorišni komad će na jednak način zadovoljiti takozvanu elitnu publiku, mada ne znam šta taj pojam znači, i onaj običan svet za koji se pravi pozorište od antike do danas. Pravljenje dobre priče je garant da vam nije dosadno. Ako odete negde gde vam je dosadno – onda vam je neprijatno. Zašto bi neko gubio dva sata vremena i izdvajao izvesnu sumu novca da bi se dosađivao?
Stevan Koprivica je prisutan na domaćoj pozorišnoj sceni punih 30 godina. Njegovu karijeru u najvećoj meri obeležile su melodrame i romantične komedije, mada se ogledao i u drugim žanrovima. Pomenimo komade „Dugo putovanje u Jevropu”, „Novela od ljubavi”, „Bašta sljezove boje”, „Tre sorele”, „Bokeški de mol”, „Anđela”...
– Pozorište nije mesto gde se menja svet. Ne verujem u revolucionarnu moć pozorišta, ali verujem u samopročišćenje, zadovoljstvo. Teatar bez emocija ne ispunjava svoju funkciju. Moja teatarska poetika podrazumeva bavljenje emocijom, ali i smehom. Najteže je u pozorištu izazvati smeh. Ukoliko nečemu možete i smete da se nasmejete, znači da ste ga pobedili. Dovesti publiku u tu poziciju da bude superiorna u odnosu na problem jeste nešto što je zadatak dobre komedije. Kod nas je najlakše izazvati smeh poigravajući se na temu politike i erotike. Tu se krije zamka lažnog angažmana. U demokratiji kakva je naša, svako može svašta da kaže, tako da je pozorište izgubilo privilegiju da bude perjanica političkog angažmana. Izazivati smeh, baviti se komedijom, na račun samo i isključivo politike, jeste podilaženje publici, nuđenje privida hrabrosti – tvrdi ovaj dramski autor.
Koprivica je ovako komentarisao i činjenicu da se pozorišnoj publici sve češće podilazi psovkom:
– Ne treba biti moralista. Psovka je deo našeg nasleđa. Antologijsku psovku „J...m te, Drino” izgovorio je Ljuba Tadić u filmu „Marš na Drinu”. U njoj je sadržana sva muka rata. Psovka je i metafora. Ona zna da bude i radost i očaj, i hvala i pretnja. Psovka koja će nam govoriti o nemoći čoveka spram sudbine se toleriše, i kaže ponekad više od visokoparnih tirada. Ali, psovka koja služi da bi zasmejala prva četiri reda partera, jeste primitivno sredstvo čije je polazište i odredište autorska nemoć. Teatar nije mesto gde ćemo slušati pouke o moralu, koga ionako više nema, ali nije ni poligon uličarenja. Pisca najviše boli psovka publike na izlasku iz pozorišta ili, što je još gore, ćutanje posle predstave koja ih se nije dotakla, zaključuje Koprivica.
Borka G. Trebješanin
objavljeno: 30.11.2010.
