Izvor: Blic, 03.Jul.2009, 09:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Volim da vozim bicikl po Beogradu
Dejvid Birn, muzičar, konceptualni umetnik, pisac, bloger, vlasnik izdavačke kuće, fotograf, režiser, vlasnik „Oskara” i „PowerPoint” entuzijasta, poznat kao osvajač novih intelektualnih poseda još od vremena kad je predvodio ključnu američku novotalasnu grupu „Talking Heads”, u okviru svetske turneje dolazi sledeće srede (8. jul) na beogradski „Summertime festival”. Renesansna pojava svetskog rokenrola, u ekskluzivnom razgovoru za >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << „Blic” govori o svom radu, novoj knjizi, muzičkoj industriji, Vorholu, biciklizmu, internetu i našim piscima.
Reakcije na album „Everything That Happens Will Happen Today” i turneju „Songs of David Byrne and Brian Eno” su izuzetne. Da li ste, posle toliko godina u poslu, očekivali takve kritike?
- Vou... ne znam šta si sve pročitao. Šta je tu dobro ili loše? Prikazi turneje koje sam imao prilike da vidim su uglavnom dobri, sa primetnim izuzetkom „New York Timesa”, ali svako oduvek ima problem u svom rođenom gradu.
Saradnja između Brajena Ina i vas rezultirala je nekim od najintrigantnijih dela pop muzike u poslednje tri decenije. Koliko je to stvaralaštvo prepoznato od nove generacije?
- Primetio sam kako turneja ide, a krenuli smo pre godinu dana, da se publika podmlađuje... kao da stare unazad. Neki gradovi, kao San Francisko i Njujork, gde smo na ovoj turneji svirali više puta, drugi put bi publika bila toliko mlada da ona zapravo nikad nije mogla videti „Talking Heads”.
Postoji procena „Ino i Birn stvaraju pop muziku na način kako je Vorhol stvarao pop umetnost”. Znači li to da je vaša sledeća meta Muzej Moderne umetnosti u Njujorku (MoMA)?
- Čak i sa Vorholovim mnogim višestrukostima i ponavljanjima on je uvek stvarao manje ili više jedinstvena dela u mnogim umetnostima, osim filmova, koji nisu zaradili ikakav novac niti imaju značenje niti se stvarno „tretiraju” na isti način. Izuzetna umetnička ostvarenja su mnogo različita od snimanja pop muzike - ne neophodno u kreativnom ili konceptualnom smislu, nego kao proizvodi. MoMA je okrenuta jedinstvenim proizvodima osim u svom filmskom programu i par instalacija, tako da ne bih očekivao da se naš rad posmatra kao umetnost koja visi po zidovima. Ipak, dogovaram se sa njima o jednoj vrsti nevidljive zvučne instalacije. Još je sve u fazi pregovora, i to ne uključuje muziku.
Pre pet godina, na vašem koncertu u Beogradu, neko iz publike je par puta viknuo: „Dejvide, genije si!”. Kakvi kvaliteti u 21. veku krase genija?
- Čuti tako nešto je istovremeno laskanje i zbunjivanje. Ponosan sam na svoj rad, ali ne volim da mi se viče koliko ja mislim da je to dobro. Odluka je uvek na onome ko sluša. Mislim da je u tradiciji Genii bio duh, stvorenje, predak duše koji je lebdeo oko čoveka i davao mu posebne intelektualne snage.
Posle toliko koncerata, kakve izazove nalazite na pozornici?
- Obožavanje. Ha, ha... Kada koncert krene kako treba, i publika i mi istovremeno postajemo očarani i inspirisani. To je apsolutno zajedničko osećanje i mora teći u oba pravca da bi funkcionisalo. Na ovoj turneji otkrivam kako su nastupi sve veseliji i ispunjeniji nadom više nego što sam i smeo da sanjam. Mislim da su neki od tih kvaliteta u novoj muzici, i u starijim pesmama koje takođe izvodimo, a mnogo toga je u samom programu, plesu, koreografiji, interakciji i kostimima. Kvalitet je nešto čemu se nadam, ali se to samo prepoznaje u prisustvu publike.
Da li ste zadovoljni stanjem muzičke industrije? I dalje kupujete vinilske albume i CD-ove? Da li je diskografija mrtva?
- I dalje često kupujem CD-ove a da nisam siguran zašto. Muziku obično slušam sa mog kompjutera ili ipoda, tako da CD-ovi uglavnom služe kao preskupa arhiva. Imao sam nekoliko udesa mojih hard-drajvova, a neki su oštećeni vodom ili vinom, tako da sam naučio da ne čuvam svu ličnu kolekciju digitalne muzike na jednom mestu. Poslednja velika prodavnica ploča je nedavno zatvorena na Menhetnu, „Virgin” i „Tower” su mrtvi (zvuči kao Tolkinova knjiga), tako da možemo reći kako je era fizičkog ispoljavanja snimanja muzike postala prošlost. Nisam nostalgičan - neumerenosti, otpaci i egoi u muzičkoj industriji neće nedostajati... Ako ništa drugo, i danas se kao i uvek stvara dobra muzika - samo će sada umetnicima biti lakše da kontrolišu sam tok produkcije. U sve se nekako uklapa odlazak Majkla Džeksona. On je bio ovaploćenje i genija i problema zašto je i kako muzička industrija postala ovo što je sada.
Nekad su umetnici koristili turneje kao način za promociju ploča, sada se albumi snimaju da se krene na turneju i zarade pare. Šta je sledeći izazov?
- Da se publika natera da sluša više od par pesama! Kao većina ljudi danas, tako i ja sa CD-a na kompjuter skidam nekoliko pesama da mi se uvek nađu pri ruci. Preostale pesme možda više nikad neću čuti, što je nekad dobro, a ponekad šteta. Ne verujem da svaki umetnik voli takvu situaciju. Ja je ne volim. Ima muzike koja zahteva vreme da se otkrije. Jeste, ideja da su turneje dobra reklama za albume je malo mit nametnut od strane kompanija ploča. U mom slučaju živi nastupi i slušanje ploča su dva povezana, ali istovremeno potpuno različita iskustva. Dopunjuju jedno drugo, ali jako malo. Dani kada su kompanije ploča podržavale turneje su, manje-više, prošlost. Grupe sve više postaju materijalno nezavisne, što je dobra stvar. Pisci i filmadžije su sledeći kojima ne gine takvo iskustvo.
Vaša knjiga „Biciklistički dnevnici” biće ovde objavljena u izdanju „Geopoetike” na dan beogradskog koncerta. Koliko interes za tu knjigu u Srbiji za vas predstavlja iznenađenje?
- Jeste malo iznenađenje. Još od kako su „Talking Heads” svirali u Beogradu početkom osamdesetih (1982. - op.a.), znao sam da imamo pristalice. Ali knjiga o biciklizmu? Da li će se ljudima dopasti? Ne znam. Knjiga u stvari nije o vožnji bicikla - ona koristi moje pedaliranje u različitim gradovima kao način da se istraže takva mesta, istorija, muzika, urušavanje i ponovno rađanje.
Imate li biciklističkih iskustava po Beogradu?
- Da, poslednji put, pre nekoliko godina - kada smo svirali u „Sava centru” - imao sam isti veliki bicikl na rasklapanje koji i sada posedujem, i njim sam celo popodne vozio kroz grad do nove katedrale (hram Svetog Save - op.a.), duž reke i restorana na splavovima. Bila je to lepa i čudna vožnja. Ovog puta čak sedmoro nas donosi bicikle. Zato se nadam da neću biti usamljen u istraživanju Beograda.
Postoji li ideja o Dejvid Birn držačima za bicikle u još nekom gradu osim Njujorka?
- Interesovanje postoji, ali nema potvrde. Svi primerci su ručne proizvodnje, nisu serijske, tako da su skupi. Prvi proizvedeni komadi su poklon Njujorku.
Život bez interneta
Možete li zamisliti život bez interneta?
- Ja sigurno mogu pisati i komponovati bez interneta, ali mnogo toga drugog što radim - blog, i-mejl, kupovina, prodaja i pronalaženje muzike - sve to zavisi od te stvari koja nije postojala pre 20 godina.
PC ili Mac?
- Mac!
Borci za ljudska prava
Procenti vaših pesama idu u fond „Amnesty International”. Ko su politički zatvorenici u svetu koje biste voleli da pomognete?
- Pre nekoliko godina u Rangunu posetio sam i podržao Ang San Su Kji, vođu mirnog pokreta i borca za ljudska prava, pošto je ona istinska heroina, izabrana velikom većinom i predstavljala širok spektar burmanskih plemena i interesa, nasuprot vojsci koja je momentalno poništila rezultate izbora i uhapsila je.
„Hazarski rečnik” je sjajan
Poslednji put u Beogradu svirali ste Bregovićevu pesmu „Ausencia” i spominjali Kusturičine filmove. Postoji li neki umetnik iz ovog regiona koji izaziva vašu pažnju?
- Vidim da Goran najzad svira po Americi. Biće dobro za ovdašnju publiku da prepozna spektakle koje on priređuje. Drugi umetnici? Svakako, „Hazarski rečnik” Milorada Pavića. Ta imaginarna istorija centralnoevropskog i azijskog naroda. Kakva divna knjiga!
