Izvor: Blic, 27.Maj.2011, 13:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teatar je za mene mesto čuda
Umetnost nam pomaže da živimo - rekao je Erik Emanuel Šmit, francuski pisac čiji su pozorišni komadi sa velikim uspehom igrani na najprestižnijim scenama u svetu, a romani prevođeni na desetine jezika i objavljivani u milionskim tiražima. Erika Emanuela Šmita, koji je gost Beograda u okviru manifestacije "Molijerovi dani", ovdašnja publika zna po predstavama "Posetilac", "Zagonetne varijacije, "Frederik ili bulevar zločina", kao i po romanima "Milarepa", "Oskar i gospođa u ružičastom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mantilu", "Gospodin Ibrahim i cvetovi Kurana", "Jevanđelje po Pilatu" (Laguna). U razgovoru za "Blic" Emanuel Šmit govori o prelomnom trenutku u svom životu, umetnosti...
Upitan za prve utiske o Beogradu, rekao je: "Čudno, imao sam osećaj da sam u gradu koji mi je poznat i koji mi je prijatelj. Možda zato što sam rođen u Lionu, gradu koji, kao i Beograd, leži na dve reke, u kome ima uzvišenja, tople atmosfere..."
Vidite li sebe kao zvezdu?
- Ne gledam sebe na taj način. U nekim zemljama sam izuzetno popularan, u nekim drugim ne toliko, u nekim trećim moja dela predstavljaju posebnu vrednost, u nekim četvrtim sam tek mali početnik....
U knjizi "Jevanđelje po Pilatu" dajete novo viđenje Isusa, a između redova moglo bi se reći da je glavni junak pravo na slobodu mišljenja?
- Nastojao sam da ispričam poznatu priču sa nove tačke gledišta. Knjiga se sastoji iz dva dela. Prvi se odnosi na Isusa, čoveka koji otkriva u sebi čudesne moći, osobine, snagu. Kroz njega se bavim onim božanstvenim unutar svakog ljudskog bića. U drugom delu je Pilat, onaj koji ništa nije razumeo. To smo mi i kad shvatimo, uvek je to suviše kasno. Pilat je oličenje precenjivanja racionalnog objašnjenje i ograničenost razuma. Kako napreduje, tako će se suočiti upravo sa tom ograničenošću razuma jer uviđa da nije pred enigmom koju može da reši nego se nalazi pred misterijom. A misterija je problem koji ne možemo do kraja da razrešimo, ali koji otvara mogućnost razmišljanja, možda čak i nadu.
U predstavi (komadu) "Posetilac" kroz naslovnog junaka koji je zapravo bog u trenutku direktnog obraćanja čoveku kažete, parafraziram: vi nećete boga koji voli i koji vas moli, nego boga koji grdi...
- Taj komad sam počeo da pišem posle jednog TV dnevnika. Kao i obično, ili možda nešto više, nizale su se jedna za drugom užasne vesti; zločini, atentati, ratovi, nepravde... Na kraju tog dnevnika bio sam potpuno deprimiran. Pomislio sam: ako bog gleda sve ovo, mora da je potpuno očajan. A ako je bog očajan, kako li uspeva da se izleči? Tako sam zamislio boga na Frojdovom kauču, tome dodao artefakt o noći u kojoj su mu nacisti odveli ćerku, naravno uzeo u obzir njegov ateizam.... Shvatio sam da kroz taj komad mogu da se bavim pitanjem zla, kao i pitanjem vere.
U komadu "Zagonetne varijacije" postavljate pitanje: šta je ljubav?
- Voleti svakako ne znači posedovati. Voleti znači biti opčinjen. Junakinju u komadu vole dva muškarca a svaki od njih voli drugi, različiti deo njene ličnosti, njenog bića... Na kraju se mire s tim. Hm, ljubav!?
Šta je za vas pozorište?
- A pozorište je za mene čudesno mesto. Prvi put kada sam otišao u teatar imao sam nepunih deset godina i gledao "Sirana de Beržeraka". Tada sam prvi put u životu plakao zbog nečega što se nije ticalo mene lično. Bio sam voljeno i maženo dete, a plakao sam zbog čoveka koji je verovao da ga niko ne voli. To su moje prve filantropske suze, možda i prvo humanističko iskustvo. Bilo me je sramota što plačem, a kada se svetlo upalilo i kada sam video da oko mene sede stotine odraslih ljudi koji su takođe vrlo tužni, shvatio sam - obožavam ovo mesto.
A kako vidite moć, odnosno nemoć umetnosti danas?
- Zaista mislim da nam umetnost pomaže da živimo, daje nam razloge za život, skreće pažnju na pitanja, otvara ih, postavlja... Umetnost, to je proslava života. Ona je dubinska slika ljudskih osećanja. Umetnost nam omogućava da zavirujemu u lavirint ljudske duše, osvetljava lepotu tog lavirinta.
Kako gledate na pitanje društvene odgovornosti umetnika?
- Umetnici imaju veliku moralnu, političku, društvenu, filozofsku odgovornost. Jer bave se emocijama. Ponekad se čini da (možda samo) emocijama možete nekoga i da promenite. Moja knjiga "Gospodin Ibrahim i cvetovi Kurana" imala je ogroman uspeh u Nemačkoj, milionske tiraže. Rekli su mi da je bila i jako korisna jer je kroz priču o prijateljstvu jevrejskog dečaka i jednog odraslog muslimana napravila most između različitih načina mišljenja, drugačijih svetova, približila jedne drugima... Za toleranciju se, recimo, može mnogo više uraditi pričajući male lepe priče, nego proklamacijama i traktatima.
Nada i očajanje
Kao mlad momak našli ste se u životnoj opasnosti, u bezizlaznoj situaciji, izgubljeni u pustinji čitavu noć... Da li vas je to obeležilo?
- Da. Svoj život delim na pre i posle toga. U toj bezizlaznoj, strašnoj situaciji nisam se sreo sa očajanjem, nego sa nadom! Do te noći obično sam bivao anksiozan u odnosu na dileme, misterije sveta, a od te noće prihvatam ih sa velikim poverenjem. Do te noći moje telo, srce, um bili su svako na svoju stranu, a od te noći oni su jedno.
