Izvor: Politika, 12.Feb.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pohod na deset Oskara
Najnovije ostvarenje autorskog dvojca Koen, film „Čovek zvani hrabrost”, dosad je zaradilo više nego njihovih prvih sedam filmova zajedno
61. BERLINSKI FESTIVAL
Berlin – Autorski dvojac Džoel i Itan Koen označen je kao autor najekscentričnijih i najnepredvidljivijih filmova u Americi, među koje spadaju i „Krvavi presto”, „Barton Fink”, „Veliki Labovski”, „Fargo”, „Nema zemlje za starce”, ali i ovaj najnoviji „Čovek zvani >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << hrabrost” koji je, osvojivši već 10 nominacija za Oskara, pre neko veče svečano otvorio 61. Berlinski festival, a uskoro će se, zahvaljujući beogradskoj kući „Taramaunt”, naći i na Festu.
Rođeni i odrasli u Sent Luis Parku u Minesoti, kao drugo i treće dete uglednih roditelja, oca ekonomiste i majke istoričarke, braća Koen su još u vreme studija (Džoel je pohađao filmsku školu, a mlađi Itan završio filmozofiju na Prinstonu), počeli svoje intenzivno druženje s filmom, postavši vremenom ikone prvorazrednog američkog nezavisnog filma i autori dela koji drže pažnju svetske publike svojom šarmantnom ironijom, originalnim likovima i pričama i neobičnim „suvim” humorom.
Iako je na špici filmova Džoel potpisan kao reditelj i producent, a Itan kao koscenarista, dobro je poznato da braća ravnomerno dele svoje obaveze i da, bez obzira na međusobnu različitost, najčešće funkcionišu kao jedno biće. Jedan drugom završavaju rečenice, spontano se nadovezuju u razgovoru, a u susretu s njima (u berlinskom „Hotelu de Roma”) odmah je bilo jasno da imaju istovetan neutoljiv apetit za filmom i talenat za donošenje pravih filmskih odluka...
Nešto više od deset dana posle decembarske premijere u SAD, „Čovek zvani hrabrost” zaradio je više nego vaših prvih sedam filmova zajedno. Džef Bridžis je izjavio da je to zato što su ljudi konačno shvatili da su Koenovi najbolji reditelji na svetu, ali šta vi smatrate da je pravi razlog?
Džoel: Kumulativan učinak!
Itan: Iskreno, ovo je za nas veliko iznenađenje koje je došlo brzo i furiozno. Nismo očekivali da će ovakav film imati ogroman komercijalni uspeh niti da će se približiti nominacijama za Oskare, a osvojio ih je 10. Mislim da je za sve ovo najzaslužnija mudra „Paramauntova” odluka da se film prikaže u pravom trenutku, ili je bolje reći u poslednjem trenutku pred božićne praznike kada je gledanost filmova i inače pojačana.
Šta ćete s tolikim parama?
Džoel: Bolje je pitanje šta će „Paramaunt” s tolikim parama.
Itan: U svakom slučaju nam je drago što velikom studiju dobro ide.
Tome ste i vi dali doprinos, a toliko ste dugo važili za ikone američkog nezavisnog filma?
Itan: Saradnja s velikim holivudskim studijem ne znači za nas gubitak nezavisnosti. Recimo, mi sarađujemo i to na najbolji i najjasniji mogući način, uz poštovanje naših uslova da oko sebe uvek imamo gotovo isti saradnički tim. U zajednički rad ulazimo svi „u paketu“.
Nije li razlog uspeha i u tome što su se američki gledaoci možda uželeli vesterna, što su imali u vidu da je ovo i neka vrsta rimejka popularnog Hatavejevog filma s legendarnim Džonom Vejnom, ekranizacija nekada popularnog Portisovog bestselera, ali i u radoznalosti kako će se prošlogodišnji osvajač Oskara Džef Bridžis pokazati u ulozi koja je i Vejnu donela jedinog Oskara?
Džoel: Kada smo Bridžisu ponudili ulogu on nas je najozbiljnije pitao: „Zar taj film nije već snimljen”, a kada smo mu dali da pročita knjigu Čarlsa Portisa izjavio je: „Ova je knjiga kao scenario braće Koen”. Dileme nema, naš film je zasnovan na Portisovoj knjizi i ne bih ga nazivao rimejkom, ali je i činjenica da se publika nalazi i u poziciji onih koji odgovaraju na pitanje šta je starije – kokoška ili jaje, jer je teško reći šta dolazi iz knjige, a šta iz dalekih sećanja na popularni film.
Mnogi vas pitaju da li je nezaboravan performans Džona Vejna u ulozi Rustera Kogburna bacio senku na vaš film?
Džoel: Nismo time bili opterećeni kada smo pisali scenario niti kada smo snimali film, pa nismo ni sada. Ni Džef Bridžis nije za to mario, već se prepustio ulozi kao da je unikatna. Nije bio opterećen mogućnošću da će ga meriti s Vejnom.
Itan: Mnogi ljudi će to svakako činiti. Razmišljaće da li je bolji Vejn ili Bridžis u ulozi maršala Kogburna. Pogrešno je razmišljati da to što je Džon Vejn dobio Oskara znači i da je on podario fantastičan perfomans i da je u ovoj ulozi ikona. Imao je on mnogo boljih glumačkih izvedbi, a za ovu je dobio Oskara zato što je Džon Vejn.
Kako ste pronašli malenu Hajli Stajnfeld za ulogu Mati Ros koja je proslavila svojevremeno Kim Darbi?
Džoel: Bio je to tromesečni proces audicija u više faza, a presudno je bilo to što je Hajli velikom brzinom savladala i akcenat i kompleksne dijaloge. Uz to je i veoma prirodna i sigurna u sebe.
Vaša verzija „Čoveka zvanog hrabrost” je baš verbalna. Koliko pamtim ovo je i vaš najverbalniji film?
Itan: Jeste, ali i to dolazi iz Portisove knjige po kojoj smo „ronili”.
Vi imate veoma prepoznatljiv vizuelni i narativni stil koji ste nametnuli još vašim prvim filmovima. Da li postoje filmski stvaralaoci koji su na vas uticali?
Itan: Teško je to reći. Na nas su sigurno uticali određeni filmovi. Kada smo doneli „Barton Fink” u Kan, rekli smo Romanu Polanskom da smo imali sreće što je on bio predsednik žirija jer taj naš film duguje mnogo njegovom „Odbijanju” i „Stanaru”. Mislim da kod nas postoji vrsta uticaja koja se može zvati „film na film”, a ne uticaji autora. Više je književnih uticaja nego filmskih. Tako je i u ovom našem poslednjem filmu.
A „Veliki Lebovski”?
Itan: Možda je najviše inspirisan romanima Rejmonda Čendlera, ali ima tu i jezika iz filma „Ubistvo moja slatka” Edvarda Dmitrika.
Da li je „Barton Fink” rođen na osnovu sipstvenog iskustva ludila koje se može stvoriti u procesu pisanja?
Džoel: Ha, ne znam. Pročitali smo knjigu Ota Fridriha, a u Holivudu 40-ih godina je bilo toliko nemačkih useljenika, Tomas Man i Šenberg živeli su u Santa Moniki, bila je tu i knjiga „Fokner u Holivudu”...
Itan: Mislili smo i na glumce Džona Godmana i Džona Tortura, stavljajući ih jednog pored drugog u veliki napušteni hotel. Tako su postojale tri stvari: knjiga Ota Fridriha, dva Džona i razmišljanje o avetinjskom hotelu.
Džoel: Roman „Pakao od žene” Džima Tompsona takođe je postavljen u prazan hotel. Sve je to vrsta čudne mešavine.
Mnogi još uvek većaju da li je li „Fargo” zasnovan na istinitoj priči?
Džoel: Ne. Na početku filma kaže se da je to istinita priča, ali je zapravo potpuno izmišljena. Šalili smo se na temu podžanra „zasnovano na istinitom događaju”, a i svesno smo poturili tu laž publici kako bismo omogućili sebi da radimo stvari koje ne bismo mogli ukoliko bi ona verovala da je to fikcija. Tako smo mogli da uvedemo glavnu junakinju u film tek posle 40 minuta i da je suočimo sa onim japanskim momkom koji ne izgleda da ima ikakve veze sa zapletom i još mnoge ludosti koje nateraju ljude da bolje prihvate triler na koji nisu spremni. Na taj način oni veruju da to „mora da se desilo na ovaj način, jer je to istinita priča, zar ne”.
Kako su svojevremeno prihvatili „Fargo” u vašoj rodnoj Minesoti?
Džoel: Ljudi su baš bili podeljeni. Neki su mislili da je sve to vrlo smešno, drugi su smatrali da im se podsmevamo i da smo okrutni.
Itan: Bilo je i onih uvređenih koji su imali primedbe da „nikada ne govore tako, ali znaju one koji to čine”. Ali, reakcija na film je bila mnogo veća i rasprostranjenija nego što smo mogli da očekujemo. „Fargo” je bio veoma uspešan film.
Kako su se deca iz Sent Luis Parka zaljubila u filmove?
Džoel: Gledali smo TV šou „Mel Džez filmski matine”. Mel Džez je bio momak koji je predstavljao filmove pred njihov početak i vodio emisije o filmovima. Itan za njega kaže da je bio vizionar i neka vrsta preteča televizijskih programera koji su se kasnije okupljali oko kablovskih televizija. Prikazivao je filmove Felinija, sve filmove Doris Dej...
Itan: Tarzana, Stiva Rivsa...
Da li je to što ste imali akademski obrazovane roditelje doprinelo vašoj kreativnosti i kreativnom razmišljanju?
Džoel: Naši roditelji nisu imali veze s filmskim biznisom, samo su išli u bioskop. Oni su samo bili veoma otvoreni za sve što smo mi pokušavali da radimo, a kada smo počeli s filmom to za njih nije bilo alarmantno.
Jeste li pisali zajedno i kada ste bili na koledžu?
Džoel: Ne u početku. Ja sam počeo da radim kao pomoćnik montažera u niskobudžetskim filmovima. Itan je počeo da piše, a kako je bilo puno momaka kojima je bio potreban scenario za njihove male filmove, onda smo seli i počeli da pišemo.
Šta u samom početku?
Itan: Uglavnom priče koje su u naslovu imale reč „smrt”. Najbolji je bio „Đavolska smrt” koji smo pisali za Sema Rejmija, tako smo ga i upoznali.
A onda je došao i vaš prvenac „Krvavo prosto”?
Itan: Pišući sve te stvari za naše kolege i za Rejmija i gledajući proces kako ljudi uzimaju pare za svoje filmove iako nemaju neka iskustva u proizvodnji, u jednom trenutku smo pomislili zašto mi sami to ne počnemo da radimo.
Džoel: Pomislili smo, ako mogu oni možemo i mi. Shvatili smo da treba da napišemo nešto od čega će nastati film koji neće koštati mnogo, na kojem nemamo šta da izgubimo, a možda možemo i da zaradimo. Iz tih motiva je nastao film „Krvavo prosto”.
I tu je početak legende o Koenovima?
Džoel: Ali nije i kraj.
Dubravka Lakić
objavljeno: 13.02.2011
