Izvor: Politika, 12.Dec.2014, 09:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Paveze nikada nije napisao „Moja Sicilija”
Italijanista i prevodilac Dragan Mraović kaže da mu je Miloje Dončić, autor knjige o plagijatima, potvrdio da nije video originale na italijanskom
U antologiji „Resavski venac” (Plagijati jugoslovenskih pesnika), koju je priredio Miloje Dončić, dve pesme jedini je dobio Oskar Davičo. Dončić ukazuje na neverovatnu sličnost pesme Čezara Peveza (1908–1950), pod naslovom „Moja Sicilija”, s čuvenom pesmom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Oskara Daviča (1909–1989), s naslovom „Srbija”. Pavezovu pesmu, tvrdi Dončić, preveo je Mate Balota, a objavljena je u knjizi „Neorealizam sjeverne Italije”, u izdanju „Nakladnog zavoda Hrvatske” iz Zagreba, 1948. godine. Dončić daje fotokopiju naslovne strane knjige i pesme, objavljene na 23. strani. Knjiga je iz biblioteke Vojno-pomorske oblasti JNA u Splitu, i zavedena je pod brojem 404MB. Velika je sličnost i između pesme Anri de Renjijea „Jeza”, koju je preveo Petar Džadžić, i Davičove pesme „Strah”.
Naš italijanista, pesnik i prevodilac Dragan Mraović kaže: „Mislim da Paveze nije nikada napisao pesmu „Moja Sicilija”. Pisao sam mnogo o Pavezu i prevodio ga još pre četrdeset godina, poznajem celokupno njegovo delo, ali uprkos tome, tu pesmu nisam našao. Proveravao sam i kod Italijana i nijedan od tridesetak profesora univerziteta i pisaca nije našao tu pesmu. Navodni prevod uopšte ne liči na Paveza, jer njegov stil je narativan, a ne koristi rimu. Davičo je objavio ciklus pesama „Tri zida”, „Detinjstvo” i „Srbija” još 1938. godine u časopisu „Naša stvarnost”, dakle deset godina pre „prevoda” iz koga je pesma navodno prepisana („Nakladni zavod Hrvatske”, Zagreb 1948, st. 23). To znači da iz tog „prevoda” Davičo nije to mogao da prepiše. Jeste Davičo proveo godine nacističke nemačke pošasti interniran u Italiji, u mestu Borgo Val di Taro, u Emilija-Romanji, pa je mogao naučiti italijanski jezik, ali teško dovoljno dobro za ovu vrstu „prepisivanja”. Šta ako je neko prepisao Oskara?”
Sumnju izaziva i to što je u Dončićevoj knjizi ime Čezara Paveza, dodaje Mraović, uvek pisano kao „Česare Pavese”. To prevodilac ne može načiniti. Četiri puta „z” zamenjeno sa „s” nije greška u kucanju. Pored toga, Dončić mu je potvrdio da nije video originale na italijanskom, pa je propust što nije naveo naslov originala, jer ga prevodioci ponekada menjaju iz opravdanih razloga.
Mijo Mirković, navodni prevodilac Pavezove pesme, naglašava Mraović, bio je ekonomista, bavio se književnošću, pod pseudonimom Mate Balota, ali nije mu poznato da se bavio prevođenjem. Dončić kaže da su „plagijatori” prepisivali strane pisce iz knjiga „koje su teško dostupne i nema ih u bibliotekama”. To apsolutno ne može da važi ni za Paveza, ni za Dina Kampanu, čiju originalnu pesmu „Ubijen je dobar čovjek”, takođe, nije našao, a sve njihovo je dostupno. Na delu je amaterizam u istraživačkom radu. Za takve pisce morao se prikazati i original, pa prevod, pa „plagijat”. Prevod nije dokaz sam po sebi, a Davičov slučaj to jasno pokazuje. U biografiji Dina Kampane, Dončić navodi više prevoda na engleski samo njegove knjige „Orfičke pesme”, što ne predstavlja bibliografiju. Pretpostavlja da se služio tom „bibliografijom”, što je nedopustivo u ovom slučaju, jer se može koristiti samo italijanski original, a ne engleski prevod, no važnije je što u toj zbirci, a ni u drugima ovoga autora, uopšte nema pesme iz koje je Milo Kralj navodno prepisao svoju pesmu „Umro je dobar čovjek”.
Kopija originala ili falsifikat
„Resavski venac”, naravno, izazvao je pažnju, pre svega štampanih medija. Najdalje, u osporavanju autentičnosti ove antologije, otišao je nedeljnik „Nin”.
Nakon uvida u sadržaj knjige, napisao je Marjan Čakarević, „iz aviona” se vidi da je reč o potpuno diletantskoj prevari, budući da su navodni originali, čije skenirane naslovne stranice Dončić daje kao priloge, gotovo svi štampani istim fontom, iako je reč o „knjigama” koje su objavljivane u poslednjih vek i kusur u zemljama od Australije do bivše Jugoslavije. A svako ko je držao u rukama npr. „Nolitove” ili „Prosvetine” knjige iz tog vremena, zna da ovi izdavači nisu nikada koristili takav font.
Ipak, zbog uznemirenja koje je knjiga izazvala u javnosti, „Nin” je konsultovao nekolicinu naših vodećih prevodilaca i tumača književnosti kako bi proverio istinitost Dončićevih navoda i posle istraživanja od svega dan-dva lako utvrdio da ni pesme, ni knjige koje su navodno plagirane – ne postoje! Dejan Ilić, ugledni pesnik i jedan od naših najboljih poznavalaca i prevodilaca savremene poezije sa italijanskog jezika, između ostalih i Paveza, zamoljen da za „Nin” potvrdi postojanje Pavezove pesme „Moja Sicilija”, koju je Davičo „prepisao” i naslovio „Srbija” kaže da pesma „Moja Sicilija” ne može da se nađe u „Einaudijevom” izdanju sabrane Pavezove poezije iz 1962. (Cesare Pavese, Poesie edite e inedite), koje je do danas desetak puta ponovljeno. Isti slučaj je i sa navodnom Celanovom pesmom „Sjaj zenica tvojih” koju je, po Dončiću, plagirao Vasko Popa. Dr Saša Radojčić, prevodilac Celana i Gadamerove studije o Celanu, kaže da navedenu pesmu nije uspeo da pronađe ni u jednom od izdanja Celanove poezije.
Miloje Dončić tvrdi da poseduje sve citirane knjige, da su izvori autentični, i da je spreman da ih stavi na uvid javnosti, kada za to dođe vreme. Dodaje da njegov odgovor na tekst Marjana Čakarevića „Nin” nije hteo da objavi.
„Resavski venac” Miloja Dončića odjeknuo je, kako reče Dušan Stojković, kao dvoglava knjiga-bomba. A da li je bomba ili petarda – biće jasno kada se pojavi drugi deo antologije, s plagijatima pesnika rođenih od 1940. do 1980. godine. Dakle, reče je o savremenim pesnicima, koji će moći sami da se brane i dokazuju šta je istina , a šta nije, šta je original, a šta plagijat.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 12.12.2014.
.jpg)
