Izvor: B92, 01.Jun.2014, 20:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oskar u carstvu krivudavih linija
“Ono što me privlači jesu slobodne i senzualne krivudave linije, uvojci koje pronalazim u planinama svoje zemlje, u nepravilnom toku reke, na telu žene koju volim.”
Komentatori sajta B92 ne bi bili komentatori sajta B92 da se prilikom komentarisanja svakodnevnih vesti u najvećem broju ne podele u suprotstavljene tabore. Ništa neobično, ako uzemo u obzir da njihovo mišljenje predstavlja mišljenje običnog, malog čoveka iz svakodnevice. Uostalom, takva je i naša >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << planeta – dva surovo oštra i hladna pola i različite nijanse vreline između.
Da li ste na strani Marka Jarića ili Adrijane Lime, iako vaš komentar neće ni na koji način uticati na njihovu odluku o razvodu? Letujete li u Grčkoj, ili ne daj bože Hrvatskoj ili Crnoj Gori? Da li vam se više sviđaju raskošne, kitnjasto bajkovite građevina Antonija Gaudija, ili ste obožavalac krivudavih, grandizonih zdanja Oskara Nimajera?
Molim? Šta? Mislili ste da u svetu kulture nema tabora? Da li ste ikada čitali OVE ili recimo OVE komentare?
Baš tako je i malu razmenu utisaka na našem sajtu izazvala vest o smrti jednog od najvećih vizionara XX veka, slavnog arhitekte Oskara Nimajera. A kako je na sva ta silna poređenja gledao Nimajer?
“Oduvek sam priznavao i poštovao sve druge škole arhitekture, od smirenih i osnovnih struktura Misa van der Roa do mašte i delirijuma Gaudija”, govorio je primajući 1988. godine Prickerovu nagradu, poznatu i kao Nobel za arhitekturu. “Ali ja moram da stvaram ono što me zadovoljava na prirodan način, koji je povezan sa mojim korenima i zemljom mojeg porekla.”
I čini se da je brazilsko tle zaista na poseban način utkano u život i delo koje je za sobom ostavio Nimajer, baš kao što je ovaj čuveni arhitekta na jedinstven način izmenio lice Brazila. Uostalom, dovoljno je pomenuti svojevrsno svetsko čudo savremenog doba, grad Braziliju, koji je potekao iz Nimajerovih ruku.
Brazilija je zapravo jedini savremeni grad iz XX veka koji se našao na Uneskovoj listi zaštićenog kulturnog nasleđa. Početkom druge polovine prošlog veka, tadašnji predsednik Brazila Žuselino Kubiček želeo je novi, urbani grad u kojem će se urkstiti sve žile kucavice Brazila. I dobio ga je, i to za samo četiri godine od početka izgradnje!
Lusio Kosta je napravio plan grada, rasporedivši ulice u obliku ptice raširenih krila, da bi potom Nimajer, Kostin kolega i prijatelj, obogatio grad monumentalnim građevinama, poput za to vreme revolucionarnih zdanja Kongersne zgrade i Katedrale u Braziliji.
Iako mnogi brazilskoj prestonici zameraju na bezličnosti, to nije smetalo Uneskovim čelnicima da celu Braziliju uvrste na listu Svetske kulturne baštine, kao jedini grad iz XX veka. Niti to smeta većini stanovnika Brazilije, koji s ponosom ističu kako žive u jedinstvenom umetničkom delu.
-- Pročitajte nekoliko zanimljivih činjenica o pola veka staroj Braziliji --
Nimajer je naš svet napustio 5. decembra 2012, svega deset dana pre svog rođendana, celih 105 godina daleko od onog trenutka kada je na svet došao u Rio da Žaneiru, u dobrostojećoj porodici koja je vukla korene iz Nemačke. Oni koji su ga poznavali tvrde kako je bilo pravo čudo što je toliko dugo živeo, s obzirom na to koliko je uživao u cigaretama, naročito u poslednjim godinama života. Njegov atelje vremenom je počeo da liči na zadimljeni klub iz kojeg su često dopirali izazovni ritmovi muzike.
Ali cigarete nisu bile jedini porok koji je proganjao Nimajera. Njegova večita inspiracija, rame uz rame sa Brazilom, bile su žene.
“Ne privlače me oštri uglovi, niti prave linije, tako teške i nefleksibilne, koje je stvorio čovek. Ono što me privlači su slobodne i senzualne krivudave linije, uvojci koje pronalazim u planinama svoje zemlje, u nepravilnom toku reke, na telu žene koju volim”, govorio je Nimajer.
Upravo ga je opčinjenosti talasima i nežnim uvojcima ženskog tela naterala da, jureći svoje snove i želje, pomeri granice arhitekture i postane pionir u upotrebi armiranog betona.
Ta opčinjenost jasno se videla u skoro svakom njegovom delu, pa je za decenije rada, ovaj inače učenik dvadeset godina starijeg slavnog Le Korbizjea, kroz svoja zdanja provlačio krivudave niti na najneobičnije načine. Tako je uostalom nastala i zgrada Katedrale u Braziliji, oblika veličanstvene krune, a zavodljive krive linije ne mogu se mimioći ni pri pogledu na magično zdanje Muzeja savremene umetnosti u Niteroju.
Da se vratimo na priču o komentarima, s početka teksta, jer valja pomenuti i one koje bi Nimajer, da je kojim srećnim slučajem bio komentator našeg sajta, pošteno isprozivao.
“Mrzeli smo Bauhaus”, govorio je svojevremeno. “To je bilo loše vreme za arhitekturu. Oni jednostavno nisu imali talenta. Sve što su imali bila su pravila. Čak su i za noževe i viljuške stvarali razna pravila. Pikaso nikada ne bi prihvatio ta pravila. Kuća koja izgleda kao mašina? Ne! Ta mašinerija je ružna. Pravila su najgora stvar koja postoji. Jednostavno želite da ih kršite.”
A za sve one koje će i ovoga puta voditi raspravu o njegovim delima, svojevremeno je imao mudru izjavu:
“Možete voleti moje građevine, ili ne, ali nikada nećete moći da kažete kako ste videli išta slično.”
