Izvor: Politika, 28.Mar.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nepronađena plavuša, ispuštena prilika
Film „Hičkok”, režija Saša Gervazi, uloge ser Entoni Hopkins, dama Helen Miren, Skarlet Johanson, DŽesika Bil... Trajanje 98 minuta, proizvodnja SAD, 2012.
Malo se zna o samom Alfredu Hičkoku, zna se sve o njegovim filmovima. Knjige i knjige, silne doktorske disertacije, napisane su o svakom pojedinačnom filmu ovog filmskog genija i kralja napetosti koji je, kakav paradoks, osvojio jednog jedinog Oskara – onog za životno delo (1979). Ko je i kakav zaista bio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Alfred Hičkok, kako je izgledao njegov svakodnevni život, šta je činilo njegov unutrašnji svet i da li je upravo iz njega ovaj filmski mag crpeo inspiraciju za mračno zlo i opsenost koji su krasili svakodnevicu njegovih filmskih junaka – sve to i dalje ostaje velika tajna. NJenom osvetljavanju nimalo ne doprinosi film „Hičkok” Saše Gervazija, koji je postavljen kao biografska drama, a zapravo je romantizovani i, kako se to zgodno kaže, na slobodnu temu ispričani isečak iz života slavnog reditelja (1960. godina i snimanje „Psiha”).
Drugim rečima, gotovo sve što se u ovom filmu može videti zasnovano je više na pretpostavkama, nagađanjima, glasinama i tračevima o Hičkoku, njegovoj ličnosti i odnosu sa vernom suprugom i saradnicom Almom Revil, nego na istinskom i verodostojnom poznavanju ovog kontroverznog čoveka i reditelja koji u javnosti nikada nije pokazivao emocije. To što je u nedostatku istinitosti Gervazi (i scenarista DŽon DŽ. Meklahlin prema knizi Stivena Rebela „Alfred Hičkok i snimanje Psiha”) pribegao nadomaštavanju je razumljivo, čak i poželjno, ali za to što je pribegao pojednostavljivanju i priče i lika (likova) nema opravdanja. Čak i kada se ima u vidu da je Gervazijev film samo pokušaj kreiranja simpatičnog i bioskopskoj publici prijemčivog prikaza jednog segmenta filmske istorije.
Gervazi usmerava svoj film više na nagađanja o Hičkokovoj ličnosti, na opšte poznata mesta: fascinacija mladim glumicama plavušama, voajerizmu, preteranoj sklonosti kaloričnim jelima i pićima i na pretpostavke uzroka dugovečnog bračno-ljubavnog odnosa sa suprugom Almom Revil (Hičkokova nezamenjiva kreativna desna ruka), negoli na pozadinu nastanka i inovativnost „Psiha”. Zbog toga njegov „Hičkok” ima i previše obrisa karikature.
Šteta, jer pružila mu se prilika da snimi film o filmu koji i danas važi za blistavi primer beskompromisnog filmskog stvaralaštva i nečega što se naziva nepokoravanje autorske ličnosti studijskom režimu, što bi bilo i korisnije i zabavnije i važnije. Gervazi ovakvu sjajnu priliku ili nije umeo ili nije imao kapaciteta da prepozna. U svakom slučaju, nije je iskoristio.
Iz svih ovih razloga i glumačka interpretacija ser Entonija Hopkinsa (od silnih maski i proteza gotovo neprepoznatljiv) kao Hičkoka koji nikada nije pronašao tu svoju idealnu plavušu, najčešće se svodi na karikiranje. Uz to, u kreiranju njegovog lika ima i dramaturških viškova (njegovi imaginarni razgovori sa serijskim ubicom koji je model za lik Normana Bejtsa u „Psihu” ).
Lik Alme Revil, čini mi se, bolje je napisan i Helen Miren je izvrsna. Razigrani ostatak glumačke ekipe zaslužio je više od onog što im se nudilo na scenarističkom papiru: i Skarlet Johanson kao DŽenet Li i DŽejm d’Arsi kao Entoni Perkins i DŽesika Bil kao Vera Majls... Ipak, i u usko zadatim okvirima, dali su svoj maksimum i to je za poštovanje.
Dubravka Lakić
objavljeno: 29.03.2013.
Pogledaj vesti o: Dodela Oskara 2013
