Izvor: Politika, 06.Maj.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Levica skreće udesno
Očekuje se da pod rukovodstvom Oskara Lafontena Levica smanji popularnost i demohrišćana i socijaldemokrata
Bodo Ramelov, tirinški šef pokrajinske organizacije Levice – i uticajni član saveznog rukovodstva stranke koja se ovih dana širom Nemačke apostrofira kao naslednica sve nepopularnijih socijaldemokrata – uznemirio je „drugove” i „kapitalističke rivale”. U intervjuu za Dojčlandradio zatražio je obnovu strategije i rukovodstva: „Mi smo stranka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << posrnulih proroka – sedeći za volanom poršea jezdimo ka nekom novom komunizmu... umesto da koristimo povoljni trenutak za osvajanje političkog terena.”
Rezultati brojnih anketa daju Ramelovu za pravo. Ukazuju da bi stranka Levice, uz odgovarajući pragmatizam, pod rukovodstvom harizmatičnih lidera, mogla da postane glavna politička snaga socijalno ugroženih i levo opredeljenih birača.
U ovom trenutku, na čelu Levice je, kao kod Zelenih, liderski dvojac: Klaus Ernst, vozač i vlasnik skupocenog „poršea”, koji je nepopularan zbog svog rasipništva, i Gezinde Leč za koju se kaže da teži restauraciji reformisanog „komunističkog levičarstva”. Sa Zelenima kao rivalima, Levica bi osujetila dosadašnju koncentraciju stranačke popularnosti na demohrišćane u centru (CDU/CSU) i levo od centra na socijaldemokrate (SPD).
Levica bi mogla da mobiliše između 25 i 29 odsto birača – već na sledećim izborima, 2013. godine, istaknuto je u aktuelnoj analizi biračkog tela ugledne fondacije „Fridrih Ebert”.
„Dok popularnost Zelenih raste u konzervativnoj sredini (ciljna grupa demohrišćana), levica bi svoju popularnost mogla da unapredi preuzimajući razočarane pristalice klasične građanske levice i socijalno ugrožene, koji svoje nedaće pripisuju aktuelnoj politici, bez obzira na to koja politička stranka takvu politiku vodi.”
Novi, harizmatični lider Levice koji odgovara traženom profilu, izvesno, već je pronađen – stari i novi šef Levice Oskar Lafonten. Njegov autoritativni stil, smatraju lideri šarolikih krila i frakcija Levice, doprineo bi pomirenju posvađane stranke. Očekuje se da Lafonten „diktira” i novi partijskog program – skretanje udesno, ne bi li se mobilisali i konzervativni birači – koji bi predstavljao okosnicu dobitničke strategije na saveznim izborima 2013. godine.
Lafonten, neretko titulisan kao „Napoleon sa reke Sare”, dokazao je u više navrata svoje kvalitete i mogućnosti. Kao šef nemačke socijaldemokratije do 1999. godine, sprečio je „osipanje” stranke u prelomnim godinama za građansku levicu širom kontinenta. Kasnije, kao šef Levice, doprineo je njenom prerastanju iz reformisane komunističke stranke bivšeg DDR-a u ozbiljnu političku partiju na nemačkom saveznom nivou.
Isuviše dugo u politici, Lafonten nije podlegao iskušenju da se prevremeno opredeli. Ipak, signalisao je „spremnost da pritekne partiji (Levici) u pomoć, ako se to od njega očekuje”. A očekuje se, bar tako ističe većina uticajnih članova saveznog rukovodstva i zemaljskih lidera.
Štaviše, i ljuti rival u stranci, vođa frakcije Levice u Bundestagu Gregor Gizi, izjavio je da je Lafonten dobrodošao. Gizi je, istini na volju, dao svoj pristanak tek u drugom „pokušaju”. Najpre je odbio svaku pomisao na Lafontenov povratak u politiku, da bi sledećeg dana istakao suprotno. Upravo taj podatak svedoči o raspoloženju koje vlada u Levici kada je o Lafontenu reč.
Tema parlamentarne najnovije interpelacije u nemačkom Bundestagu svedoči, sa druge strane, koliko planovi o povratku Lafontena u politiku zabrinjavaju političke rivale. Bavarska CSU, sestrinska stranka demohrišćana kancelara Angele Merkel, zahtevala je zabranu rada Levice – zbog pokušaja restauracije komunističke diktature!
Zahtev je odbijen, ali je, izvesno, zanimljiva replika Levice u nastaloj diskusiji: „Ako nam se prebacuje protivustavno delovanje zarad restauracije komunizma, trebalo bi razmotriti kako članovi demohrišćanske vlade poštuju ustav: poznato je da je donedavni ministar odbrane baron Karl Teodor cu Gutenberg obrazložio nemačko delovanje u okviru intervencionističkih snaga u Avganistanu kao neophodnost zarad odbrane globalnih ekonomskih interesa Nemačke. Drugim rečima, javno je priznao da Nemačka vlada vodi – kolonijalnu politiku.”
Miloš Kazimirović
objavljeno: 07.05.2011
