Izvor: Politika, 06.Dec.2012, 23:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Graditelj oblih gradova

Nimajer nikada nije leteo avionom ali je do kraja života živeo vrlo blizu neba, u studiju na devetom spratu zgrade „Ipiranga”, na aveniji Atlantika u Riju

„Život je suviše kratak, traje jedan minut i on je zbrzan”, rekao je tvorac brazilske prestonice, poeta oblih linija, umetnik i nepopravljivi levičarski idealista Oskar Nimajer, kada je punio stotu. Tada su ga mediji iz celog sveta citirali kako žali za prolaznošću života. Umro je prekjuče ne sačekavši >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da napuni 105. godinu (15. decembar).

Brazil se danima pripremao da gromoglasno proslavi rođendan svog najčuvenijeg umetnika , ali mu danas, kada je otišao sa ovog sveta, odaje počast kakva dolikuje velikanu koga je čitav južnoamerički kontinent duboko poštovao i voleo.

Za tih kratkih i munjevitih sto pet godina, Nimajer je ostavio svoj prepoznatljivi šarm na celom svetu. Iz amazonske džungle nikla je pre pedeset godina Brazilija, po njegovom nacrtu, zajedno sa Korbizijeom zamislio je zgradu Ujedinjenih nacija, krajem četrdesetih u Njujorku, Penang džamija u Maleziji je izašla iz fantastičnog Nimajerovog studija nad Kopakabanom, kao i Galerija „Serpentina” u Londonu, sedište Francuske komunističke partije u Parizu...

Po ideologiji je do kraja bio nepopravljivi komunista, ali je u umetnosti kritikovan zbog oblih formi kojih se pridržavao i kada je klasična doktrina tražila pravu liniju. Odavno je objavio rat pravom uglu u arhitekturi, a to je, ma kako ličilo na paradoks, za ovog dugogodišnjeg člana Komunističke partije Brazila bilo potpuno logično.

Govorio je da ga prava linija ne privlači, jer je „tvrda i netolerantna”. Naprotiv „oblina je slobodna i senzualna”. Nimajer je nju nalazio u brdima koja okružuju njegov Rio de Žaneiro, u sinusoidama brazilskih reka, u oblacima i talasima. „Od krugova i krivih linija sastavljen je Ajnštajnov univerzum”, pravdao se.

Nimajer nikada nije leteo avionom, ali je do kraja života živeo vrlo blizu neba, u studiju na devetom spratu zgrade „Ipiranga”, na aveniji Atlantika u Riju. Odatle je bio obavijen plavetnilom i sa neba i iz okeana.

Mnogo se zanimljivosti prepričava o ovom dugovečnom čoveku koji je prebrzo umro. Oženio se drugi put u 98. godini, pušio je „davidov” cigarete do pred sam kraj života, jer su mu one „osvežavale misli”, voleo je da se vrati Sartru i Bodleru, posle stotog rođendana ponovo je iščitavao Orvela, Dos Pasosa i Karlosa Albertija, nekadašnjeg profesora i njegovog sugrađanina iz Rija. Nije prošao dan a da nije popio po čašu crnog vina. U njegovom studiju uobičajile su se intelektualne debate o raznovrsnim pitanjima.

Umeo je da govori kao ortodoksni komunista. Patio je zbog socijalne nepravde podstaknute „američkim imperijalizmom”, nije mu se dopadalo što je dobra umetnička arhitektura rezervisana samo za bogate, dok je siromašni „gledaju iz svojih favela umirući od gladi”.

Nije uvek bio demagog. Za svog šofera i njegovu porodicu rešio je da sagradi pravu kuću. Amaro sada i dalje živi u jednoj od favela koje se nadnose nad fantastičnom panoramom Rija. Ali njegovu kuću projektovao je isti onaj arhitekta koji je 1947. potpisao pobednički projekat za zgradu Ujedinjenih nacija u Njujorku.

Verovao je da se Južna Amerika najzad uspešno oduprla američkom imperijalizmu. Voleo je i družio se sa bolivijskim liderom Evom Moralesom, i cenio je venecuelanskog predsednika Uga Čavesa. Pozdravio je dolazak Baraka Obame za predsednika SAD. Priznao je da je to „istorijski događaj, jer pre toga crnac nije smeo ni da se popne u autobus”.

Iako je 1990. napustio Komunističku partiju Brazila , verovao je u komunizam . „Komunisti, bar i dalje žele da stvore jedan bolji svet”, govorio je. Kao veliki sanjar opsednut oblinama Kopakabane, u tome je ipak i uspeo.

Zorana Šuvaković

objavljeno: 07.12.2012.
Pogledaj vesti o: Dodela Oskara 2013

Nastavak na Politika...