Izvor: Politika, 11.Feb.2014, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crni batler u Beloj kući
U filmu Rašida Bušareba Oskarovac igra ulogu bivšeg robijaša koji je u zatvoru prihvatio islam
Berlin- Dobivši Oskara za ulogu Idija Amina u filmu „Poslednji kralj Škotske“, vrsni američki glumac Forest Vitaker (1961) je uz Sidnija Poatjea, Denzela Vošingtona i Džejmija Foksa, postao tek četvrti Afroamerikanac kojeg je Američka Akademija za film nagradila svojom zlatnom statuom.
Dobitnik još mnogih odličja za svoje filmske uloge, među kojima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su i one u filmovima „Igra plakanja“, „Boja novca“, „Dobro jutro Vijetname“, „Zaštićeni svedok“ ili ona u „Batleru“ Lija Denijelsa (o crnom batleru u Beloj kući) kojeg je Američka akademija, na nezadovoljstvo mnogih nepravedno ignorisalane stavivši ga na listu nominovanih za Oskara u 2014. godini, na 64. Berlinskom festivalu zablistao je u francusko-alžirsko-američkom filmu. U „Dva čoveka u gradu“ francuskog glumca i reditelja Rašida Bušareba, rimejku filma Hozea Đovanija sa Alenom Delonom i Žanom Gabenom, koji je kod nas bio prikazivan pod nazivom „Rođeni zločinac“.
Iz filma „Dva čoveka u gradu” Rašida Bušareba
Uloga bivšeg robijaša koji po izlasku iz zatvora, gde je prihvatio islam i iskajao svoje grehe, ne može da živi mirno i daleko od nevolja, jer mu to okruženje ne dozvoljava (lokalni šerif, koga glumi Harvi Kajtel i bivši kompanjon koji ga je i uvalio u nevolju, stalne su smetnje), pisana je za njega, baš kao što je za njega bila pisana i uloga u Džarmušovom filmu „Duh Pas: Put samuraja“ („Gost Dog: The way of Samurai“ LAT). O tome u ekskluzivnom intervjuu za „Politiku“ Vitaker kaže: „Prvo se javi želja za zajedničim radom, onda prođe bar godina dana susreta i razgovora dok se ne rodi ideja, pa se tek onda piše scenario i započne radost kreativnog procesa“...
Kakav je osećaj biti američki Alan Delon?
Ha! Rašid Bušareb mi je dao Đovanijev film da ga pogledam i Delon je tu sjajan, ali su naš film i sama priča mnogo drugačiji. Nije ovo prvi put da se „pretvaram“ u Alana Delona. Ha! I Džarmušov film je bio inspirisan filmom „Samuraj“ sa Alenom Delonom.
U čemu se još razlikuje rad sa Bušarebom, u odnosu na rad sa američkim rediteljim?
U ovom slučaju u pitanju je bila čista rediteljska vizija, bez velikog uticaja studija, a i Rašid je posebna osoba. I Džarmuš je drugačiji od mnogih reditelja koje znam. On je dubokoumna osoba koja ima neverovatnu opsesiju filmom. Radio sam i sa Nilom Džordanom i sa Olivijeom Daonom i uvek je u pitanju snažna rediteljska individualnost.
Bušarebov film je snimljen u specifičnom delu Amerike, šta ste o tome naučili?
Odlazak u Teksas, na granicu sa Meksikom, videti zid koji je podignut na granici kako bi se sprečio ulazak meksičkih imigranata, živeti u toj surovoj pustinji, bilo je nešto posebno, jer ta pustinja ima ogromnu moć. Posebno kada pred sobom imate priču o misteriji i otkrivanju. Snimajući tamo naučio sam dosta i o imigracionim problemima u ovoj oblasti.
Kako ste preživeli prašinu? Vi na motoru, a oblaci prašine oko Vas?
Kada se tamo digne ogroman oblak prašine saobraćaj se zaustavlja, jer je vidljivost minimalna, a opasnost maksimalna. Maro sam da budem veoma obazriv dok sam vozio motor, jer su slojevi prašine i peska stalno na putevima. Srećom, nisam vozio puno.
Na osnovu kog iskustva ste kreirali lik čoveka koji je hodajući vulkan i svakog časa može da eksplodira?
Na osnovu istorije nasilja, prošlosti, na osnovu razmišljanja iz čega se rađa nasilje. Da li se rađa iz besa ili bola? Moj lik je u zatvoru naučio da kontroliše i bol i bes, uz pomoć religije, ali kada je iz institucije u kojoj je nasilje okruženje izašao na slobodu, u društvo u kojem je psihičko i fizičko nasilje svakodnevica, to što je naučio iz religije – mir i red, počinje da biva beskorisno. Razmišljajući o tome, bilo mi je jasno da treba da izgradim lik u kojem će ključati kao u pretis-loncu, jer je izgubio i mir i red.
Da li Vi praktikujete religiju?
Predpostavljam da već dugo pokušavam da nađem vezu sa univerzumom, baš kao što pokušavam da pronađem izvore za rađanje mojih likova koji će me povezati sa ostatkom sveta. U smislu religijske dogme, verovatno se to ne smatra praktikovanjem. Za sada samo živim i iskušavam.
U Evropi koja ima dugu istoriju krstaških ratova i osvajanja, na nekog ko promeni svoju veru u islam često se gleda sa podozrenjem, a u filmu vidimo da Amerikanci i to katolici, na to ne obraćaju veliku pažnju?
Sve zavisi u kom delu Amerike se nalazite. Na jugu, uz granicu, katoličanstvo je jako i sigurno je da kao musliman nećete biti baš rado prihvaćeni. U slučaju situacije u Bušarebovom filmu, moj lik je usamljen primer i ne doživljava tu vrstu ponižavanja, jer je i inače i neprihvaćen i ponižen na svakom koraku.
Da li je Oskar za ulogu Idija Amina smanjio pritisak na Vas kao glumca?
Hm. Oskar je divna stvar, važna stvar, ali on nije mnogo uticao na moj rad niti na moju potrebu da budem u dubokoj vezi sa ostatkom sveta i univerzumom. Mislim da sam i na ličnom i na profesionalnom planu ostao u priličnom balansu.
Sada ste sigurno drugačija osoba od one koja je postojala pre, ali kakvu razliku Vi primećujete?
Naravno da promene postoje, ali mislim da se one uglavnom odnose na to da sam izgradio drugačiji pristup dodirima različitih energija. Pre nisam jasno znao kako da se totalno transformišem, ali sam tokom ovih godina i to naučio radeći, istražujući i stalno gurajući preko ivice. Tokom rada u filmu „Poslednji kralj Škotske“ naučio sam kako da se transformišem na drugačije načine. Taj me je film dugo pratio i za nekoliko uloga posle njega nisam znao da li sam im pristupio dobro, a uvek pokušavam da uradim dobro, dublje, drugačije i da odem dalje.
„Batler“ je jedan od retkih američkih filmova u kojem se otvara tema tolerancija-netolerancija, prihvatanje-neprihvatanje ?
Svest o tome se očigledno promenila. U prošlosti, film o crnom batleru u Beloj kući, sigurno ne bi bio finansijski prihvatljiv, ali eto sada je i ova tema postala deo filmskog biznisa velikog studija.
Da li je istina da je predsednik Obama plakao dok Vas je gledao u „Batleru“?
Sigurno znam da on voli ovaj film, a to da je plakao pročitao sam u novinama, baš kao i vi.
Gledate li svoje filmove?
Ne mnogo, mada ponekad poželim da vidim nešto što sam davno uradio i to najviše zbog toga što mi se po glavi mota da je to možda trebalo uraditi drugačije. Nedavno sam gledao sebe kao Čarlija Parkera i pomislio da sam to ipak ja, a ne Parker...
Dubravka Lakić
objavljeno: 12.02.2014
