Izvor: Danas, 27.Jun.2015, 08:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Biti čovek
"Nije sebičan onaj koji živi kako želi, već onaj koji drugome nameće da isto tako mora da živi." Ovim rečima Oskara Vajlda mogao bi u dvotrećinskoj meri (toliko ima onih koji u Srbiji homoseksualnost doživljavaju kao bolest) da se opiše odnos naših građana i građanki prema LGBT populaciji.
S druge strane, i istine radi, treba reći i da ima pomaka, ima boljitka, naročito ako pogledamo deceniju za nama: u parlamentu se organizuju javna slušanja o potrebama i >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << problemima LGBT osoba; nakon tri godine, prošlog septembra održana je Parada ponosa; policija je postala važan partner i aktivni zaštitnik LGBT osoba, a sudska praksa je bogatija za nekoliko važnih presuda zbog fizičkih i verbalnih napada na pripadnike ove, dugo godina najugroženije, manjinske grupe u našoj zemlji; nema više doskora svakodnevnih napada na svakog ko nekome liči na osobu drugačije seksualne orijentacije, ali je zato nasilje roditelja, bliskih rođaka i partnera prema LGBT osobama u porastu. Setimo se slučaja istopolnog para iz istočne Srbije - noćima su bili izloženi napadima sugrađana koji su im bacali kamenice na stan. Prethodno je jednog od partnera kidnapovala porodica, verujući da je "opsednut" i odvela ga u verski objekat da ga "vrati na pravi put"! Ovakvih porodičnih "isterivanja đavola" svim sredstvima izvesno ima po Srbiji, ali se o njima nedovoljno govori u javnosti, jer je i dalje dominantno razmišljanje: "samo neka sve ostane u četiri zida". Nažalost, i nama svima za opomenu, razmišljanje, ali i kao povod za konkretnu društvenu akciju - osim tih kućnih, postoje i školski zidovi, koji se već godinama pokazuju kao prilično gluvi - u našim udžbenicima, homoseksualna orijentacija je i dalje "zoofilija i nekrofilija", i u vezi je sa prostitucijom, a predstavlja "poremećen odnos hormona". Krajnje je vreme da shvatimo da smo svi mi, ljudi - jednaki, ali posebni, jedinstveni, i da upravo zbog toga imamo nebrojene mogućnosti da svakodnevno, tokom celog života, otkrivamo nekog novog u nama samima i u drugima, i da na taj način sebe obogatimo, duhovno, intelektualno, moralno. Na tom putu obogaćivanja (samo)spoznaje, često ne umemo da se, i kao pojedinci ali i kao društvo u celini, snađemo. U tom neznanju, u strahu, najlakše odbacujemo.
"Ovo nije moj izbor niti opredeljenje, jednostavno, to sam ja. Ne očekujem da me podrže, ali samo da me ne odbace." Da, govorim o transrodnim osobama, osobama koje u Srbiji žive u strahu i kriju svoj identitet. Ali Srbiji se nedavno dogodila Helena - jedan glas za celu transrodnu zajednicu. Osoba kojoj se, zbog njene hrabrosti, iskreno divim, osoba na čiju sam hrabrost ponosna. Da, baš tako - ponosna, jer je upravo to što je ona učinila, borba za osnovna ljudska prava, borba za pravo na posebnost, ili na različitost. Do tog ponosa ćemo kao društvo stići tek kada budemo u stanju da pred sobom i pred drugima izgovorimo, na primer, rečenicu: "Ne zanima me što je lezbejka-gej-bi-trans, jer je, pre svega - čovek, jer je čovek - kao što sam to i ja." Ni manje ni više od toga, ali čovek, po svemu jednak meni, i po svemu različit od mene, u onoj meri u kojoj je to potrebno da bismo zajedno, jedan pored drugog, jedan sa drugim, jedan za i zbog drugog, mogli da živimo, svako svoj život, ali i naš zajednički život. Do tada, čestitke svima koji na bilo koji način obeležavaju Dan ponosa, i poziv da nam se obrate ako se osete diskriminisani po bilo kom osnovu. I ove godine šetamo u "Zoni slobodnoj od mržnje", ovog puta posvećenoj borbi protiv fašizma, posvećenoj antifašizmu, posvećenoj ideji slobode, jednakosti i sveopšteg mira i ljubavi među ljudima. Sigurna sam da svi mi, bez razlike, maštamo o takvoj Srbiji.
Autorka je poverenica za zaštitu ravnopravnosti
Pogledaj vesti o: Dodela Oskara 2013
