Izvor: Kurir, 06.Nov.2011, 08:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PADAJU ĆUSKIJE
Sanjao sam ružan san. Prošle su skoro dve decenije, a svi ovi što ih nikako ne volim su pobedili. O Šabanovoj ribi, pa Arkanovoj suprugi (ostavi „g“, lektore, neka bode oči ...
Sanjao sam ružan san.
Prošle su skoro dve decenije, a svi ovi što ih nikako ne volim su pobedili.
O Šabanovoj ribi, pa Arkanovoj suprugi (ostavi „g“, lektore, neka bode oči pametnom svetu) svi kao nešto pišu, kao ona je lepa, pametna, Riba Nacionale. Prati se njena >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << potresna sudbina, dečaci drkaju na nju, devojčice bi da budu kao ona.
Doš‘o nam i Dino Merlin, onaj što su ga pred kraj Normalnog vremena izbacivali iz kafana u Sarajevu kao pariju, on je sad kao neka faca, umetnik, pa diskutuju je l’ uvredio Srbe i treba li ga pustiti da peva. Glavna tema. Pa oni „manje normalni“ oće da ga biju, a oni „više normalni“ pale sveće uz njegove „hitove“ i viču kako je on „svetska veličina“.
Na drugoj strani mediji se sprdaju na račun Dr Igija i Ivana 200 na sat. A Ceca i Dino im facetine.
Sveta gluposti.
Zaista, svako ko je bio iole živ i pametan devedesetih sa žaljenjem će zaključiti da su nam u svim društvenim sferama vrh čvrsto zauzele one stvari što inače plutaju po površini.
Narod nema posla, a ko ga i ima, šef mu je po pravilu ili neka imbecilna životinja koja se obogatila istih tih devedesetih (pre bogaćenja je, prirodno, skupljala govna po fabričkom toaletu), ili neki „mladi lider“ sa stranačkim pedigreom.
Jedan detalj iz privatnog života.
Sledio sam se kad sam pre nekoliko godina prvi put poslao dete na rekreativnu nastavu. Slučajno su mi, uz povike vaspitačica „super“ i „sjajno“ i „slatki su“, ruku dopali snimci „aktivnosti“ dece na toj planini, koju sad neću da pominjem.
Kao deca se igraju.
Evo šta sam video na snimku: Diskoteka, kao neke disko-kugle, osvetljenje i idu oni hitići iz devedesetih, ne oni koji su sad „fuj“ nego čorbuljak hitića iz devedesetih koji su sad „slatki“.
A reči su nešto kao „mala, dođi ovamo, da ja ne dođem tamo“ ili „u ludilo ubaci me, pogledom presvlači me“. I deca đuskaju, a vaspitačice ih uče da viču „je“ i da „njišu kukovima“.
Pa, da izvinu čitaoci, majku vam jebem.
Sve ono najgore, sve ono najlošije iz devedesetih preživelo je, mutiralo, naraslo, i sada se vratilo da nam jebe kevu. I udarilo tamo gde najviše boli - po deci.
Oće od dečaka da nam naprave „nadrkane face iz kraja“, „patriJote“ ili, na drugoj strani, smotane i smušene slabiće koji će prvi put da pipnu sisu u 25. godini. Nema treće.
A od devojčica prave ili sponzoruše, koje se lože na ovu prvu kategoriju idiota, ili usamljene i histerične čudakinje, koje će, bežeći od ove prve vrste, grupnim ignorisanjem i mobingom biti oterane na drugu obalu ludila. Drugim rečima, ova rasklijala umno poremećena banda iz devedesetih, presvučena u jagnjeću kožicu, čini sve ne bi li nam od dece napravila kriminalce, kurve i budale. Ne daju našoj deci da budu normalna.
Sve je dopušteno danas ako si klinac - i da „voliš umetnika Merlina“, i da oćeš da „biješ baliju Merlina“. To je, jebiga, mišljenje u okviru dozvoljenog. Samo nije okej da misliš i kažeš jedino što je normalno: „zabole me za polusvet“, „koji, bre, Merlin“ ili, što je najbolje rekao Gospodin Mister T, „žalim budalu“ (I pity the fool).
Ne, ne, moraš biti „anti“ ili „za“. A ako se usudiš da „kenjaš„, onda „nisi kul“.
